Sve kriminalističke priče slede jednostavan skup pravila. Grant Makalister, autor kriminalističkih priča i profesor matematike, jednom je seo i sva ih dokučio. Ali od tada je prošlo trideset godina. Sada živi usamljeničkim životom na mirnom mediteranskom ostrvu – sve dok mu Džulija Hart, pronicljiva, ambiciozna urednica, ne zakuca na vrata. Ona želi ponovo da objavi njegov rad, što znači da moraju zajedno da pročitaju sve te stare priče.

Čitajući priče, Džulija uznemireno shvata da postoje delovi koji nisu logični. Zamršeni nagoveštaji koji naizgled upućuju na stvarno ubistvo. Ako želi odgovore, Džulija mora da pobedi u borbi umova koju vodi s veoma pametnim protivnikom.

Roman „Osam detektiva“ je sačinjen od kratkih priča o ubistvima. Čitalac se upoznaje sa slučajevimo istovremeno sa Džulijom i uparuje ih sa raspravom o matematičkim formulacijama i sistematičnim izlaganjem koje se krije iza ubistva. Svaka detektivska priča iznosi novi primer Grantove teorije i svaka priča je sjajna sama po sebi i predstavlja svojevrsni omaž zlatnom dobu kriminalističkih romana.

Džulija je prva napravila vezu sa stvarnim ubistvima koja su se desila u vremenu kada su priče napisane i rešena je da o njima sazna mnogo više. Ona takođe želi da sazna zašto Grant, koji je naizgled napisao savršene priče o ubistvima, nikada nije ponovo napisao nijednu knjigu već je ostao usamljen na malom ostrvu.

Grant sa svoje strane deluje kao nadobudni bivši nastavnik kojeg izdaje pamćenje pa se na prvu loptu ne seća svih detalja o svakoj priči pojedinačno. Njegova jača strana je matematika i matematika koja čuči u svakoj priči je njegova zona komfora u kojoj se oseća najbolje.

I dok vremenski period zbivanja nigde nije eksplicitno naveden, zaključci navode da su se oni odigrali tokom tridesetih godina 20. veka – u zlatnom dobu kriminalističkih priča. Sve priče imaju dah prošlih vremena – raskošni letnjikovac u sunčanom toplom podneblju, razbarušen privatan detektiv istražuje kako je žena završila na dnu stenovite litice, ubistvo devojke u kadi...

Čitaoci imaju mnogo prilike da sami dokuče ko je počinilac, svaka priča je mala logička zagonetka koja se razrađuje na pregršt stranica. Potrebna je velika veština napisati dobru kratku priču – sažetost bez nepotrebnih detalja, privući pažnju čitaoca na prvim stranicama, isplesti zajedničku nit naizgled različitih priča kako bi se stvorila celina. Srećom, autor uspeva u tome.

Svaki junak je oblikovan samo u nekoliko reči. Njihove osobine, odeća pa i postupci lako su predvidljivi. Svaku scenu čitaocu je lako zamisliti jer su vrlo živopisne – od restorana preko puta prometne robne kuće do usamljenih delova vetrovitog ostrva dostupnih samo brodom dok istovremeno budno prati i otkriva nova ubistva.

Uživala sam na svakoj stranici i rado ću pričitati ponovo ovu knjigu. Nije zakrvavljena, iako je u njoj krv prosuta. Nije spora gegajuća drama, iako ima junake koji ne žele da se utrkuju. Ona je savršen spoj oba. Nema mnogo toga što bi još mogla da kažem a da ne otkrijem i pokvarim čitalačko iskustvo, stoga ću se ovde zaustaviti.

Kao da ste pronašli neotkrivenu komplet knjiga Poaroa na kišnom produženom vikendu.

Veoma inteligentno napisano. Sa radošću ću iščekivati naredne knjige Aleksa Pavezija u budućnosti.

Autor: janetemson
Izvor: fromfirstpagetolast.com
Prevod: Aleksandra Mišić