Možete li da zamislite vezu između Vergilijevog Eneje, Frigijaca – antičkog naroda iz Male Azije, Herodota, Autolika – Odisejevog dede, poezije Eskima s Grenlanda sa Balkanom? Težak poduhvat, zar ne!? Ali pisac erudicije, dara, fine naracije, majstorstva stila, uopšte literarne veštine, kakav je Enes Halilović to čini s lakoćom u romnu „Bekos“, bez teških naslaga tumačenja koje bi opteretile čitanje. Naprotiv, sve ide u prilog uzbudljivoj, neverovatno zanimljivoj priči u kojoj se prepliću istorija sveta i surovog balkanskog juče i danas, a prepliće se i lična istorija stvaranja samog pisca, pa su u ovaj roman ušetali pojedini likovi iz prethodnih dela.

Bekos je nastao iz tri audio snimka, koji stižu u ruke pisca. Prvi šalje Piloreta, psihijatar koji živi u Nemačkoj i vraća se na Peštersku visoravan da sahrani oca kojeg nije voleo. Jedina veza s njim bio je novac koji je slao komšijama da ga neguju. A kako su oni to činili? Da nije surovo bilo bi smešno. Ali, to je tek početak. Njegov život je prava priča. I tu je deo odgovora na pitanje s početka. On između ostalog govori o Vergiliju, o Eneji koji preko mora dolazi u Rim. Zašto se setio toga? Otkriće je zanimljivo.

Najviše zapleta, uzbuđenja, obrta donosi drugi glas, Lemezov. On otvara dušu psihijatru Martinu, a tu leži prava životna riznica s pečatom svih balkanskih nepočinstava. Neke zločine sagledaćemo iz ugla počinioca, a znali smo ih iz ugla žrtve, kada su mediji izveštavali o njima. Recimo o otmici sina pevačice i tenisera. Koliko je samo novih saznanja o mafijaškim ubistvima, krađi beba, zatvorskim spletkama... Autor je, kaže, listao spise, slušao ročišta, gledao snimke, pregledao dokumenta, slušao i pamtio rečenice ljudi iz podzemlja koje nisu potrebne njemu već ovoj priči. I priča je stvarno nesvakidašnja.

Lemez je u detinjstvu bio glumac. Glumio je gusara. Posle vojske konkurisao je za zatvorskog čuvara. On je dobio posao, a mi neke od nezaboravnih stranica romana. Streljao je osuđenika na smrt.

„Prvi put je teško, drugi put je teže, a onda sve lakše ide...“ Tako su mu rekli, postao je to njegov životni moto.

Sa drugarima, Boranijom i Burekom, krao je golubove. Živopisni junaci zaslužuju živopisna imena. PrekoTemišvara krenuo je s drugom hladnjačom u Švedsku da organizuju šverc droge. Stigli su do Afrikande i tu su uhapšeni. Ležao je u zatvoru u Sankt Peterburgu, pokušao bekstvo, ubio Jeremskog, zatvorskog čuvara, onda je proteran iz te zemlje. Nije kraj njegovih „poduhvata“.

Samo menja lokaciju. Miksovao je drogu na Istočnoj kapiji Beograda, snimao porno filmove, pucao po narudžbini. Na red je došao posao s marihuanom i slanje pištolja u siru za Nemačku. Bacao je ljude u rupu bez dna, bio veliki Štrumpf u Italiji. Nije poštedeo ni drugare. Italijom je putovao glumeći slepca. I on se vraća na Pešteru. Postao je vozač sanitetskog vozila koje nikad nije nabavljeno. Ali „pošteno“ je kupio to radno mesto, igrao šah, ponekad odlazio da ubije ako bi Burek dobio narudžbinu, ali sve ređe. U čemu je bio problem? „Pojeftinile glave, a mnogo pucača.“

Lemezova sestra Caca je sušta suprotnost bratu. Baš ona daje ovom delu ton ljubavnog romana. Zadivljujuća u snazi želje za ljubavlju i predanosti voljenima. Vodi nas do trećeg pošiljaoca audio snimka, psihijatra Martina. Iz Despotovca je otišao na Visoravan i umesto kao specijalista, psihijatar je radio kao lekar opšte prakse. Zašto? Otkrićete kada mu Caca otkrije svoju prošlost, a on svoju njoj i nama čitaocima. Dva iznenađenja. Pisac na svakoj stranici ima literarnu „spletku“.

Martin je „dao“ ime romanu. On podseća na Herodotov eksperiment i prvo pominjanje reči bekos, kako su hleb nazivali Frigijci, narod koji je baš sa Balkana prešao Dardanele, otišao u Malu Aziju i postao saveznik Trojanaca.

Za Martina je važna činjenica da među Grcima Autolik kao lekar ima poverenje u genetiku. Podseća da je Autolik rekao umirući „da će njegovi potomci biti lukavi, uporni, domišljati. Genetika je to“.

Da, često presudna u sudbinama junaka. Mnogo ih je nezaboravnih u Bekosu. Šumar koji je počeo život u romanu Ljudi bez grobova u jednoj sceni, a ovde nastavlja svoj voajerski pohod, trči za ženama i za parovima s različitim namerama. Sada je opremljen i dvogledom koji je dobio za jubilarnu radnu godinu umesto proizvoda firme. „Amel koji trči je zapravo Amela.“ Virdžina. Da li će skinuti plašt pola kojem ne pripada?

O običajima i ljudima, o ljubavi i okrutnosti, o porodici, bliskosti i udaljenosti je ovaj roman. Neke istine su snažno izrečene:

Takvi smo ljudi: rado bacamo zemlju na komšiju mrtvaca, ali pare mu za života nikad ne damo, da jedan drugom ne punimo gušu.

I Peštera je paradigma čitavog prostora:

Mi ovde živimo dve vrste života: leti baklja sunca, zimi bič vetrova.

Možda ćete se iznenaditi. Nisu stihovi s našeg tla, već poezija Eskima s Grenlanda. Ipak, sve je za priču o nama. I u toj priči nameće mi se pitanje: da li biste prepoznali Enesa Halilovića na ulici? Veliki pisac zaslužuje status zvezde. Za sada je važno da uočavamo njegova dela na policama knjižara. Prepoznajemo veliko ime. I „Bekos“ je veliki roman.

Autor: Vesna Jovanović
Izvor: rts.rs