Jedna od najupečatljivijih karakteristika ovog romana, a svakako jedinstvena u opusu Čarlsa Dikensa, jeste podeljenost pripovedanja na dva naratora. Jedna od njih je glavna junakinja Ester Samerson, koja zbog toga što je maloletno siroče – makar tako zvanično figurira – dobija tutora Džona Džarndajsa, čime automatski postaje povezana s čuvenim višedecenijskim sudskim sporom „Džarndajs protiv Džarndajsa“. Drugi pripovedač je znatno više dikensijanski: kudikamo manje sentimentalan i subjektivan, štaviše sveznajući, tako da je u stanju da baci svetlost na one činjenice – vezane za sudski proces kao uslovnu temu romana i inače – do kojih iskustvo naivne i dobrostive Ester ne može da dobaci. Jedna od razlika ovih dvaju naratora leži i u satiričnosti onog „objektivnog“, čime se svakako stvara prilika za organsku kritiku funkcionisanja pravosuđa, ponašanja sudija i advokata i s pravosuđem povezanog dela Dvora. Baveći se sistemom u kojem su nemoćni nezaštićeni pred administracijom podređenom moćnima, i dotičući se i sirotinje, ali i nemilosrdne industrije i seoskih poseda, bogate i propale aristokratije, „Sumorna kuća“ nudi širok sociološki uvid engleskog kritičkog pisca u ondašnje društvo.

S druge strane, to što je Ester Samerson dikensovski naivan i skroman ženski lik, i što je njen glas subjektivan, ne znači da njen lik nije studiozno profilisan. S protokom radnje, ona poprima sve neobičniji karakter, a njena poniznost na trenutke čak dobija obrise izvesne psihopatologije – što joj ne smeta da se na neočekivan način ispolji u ljubavi – pa na kraju stičemo utisak da događaji o kojima ona pripoveda možda baš i nisu takvi kakvima ih predstavlja. Takvim razlikama u naraciji dvaju dotičnih pripovedača stiče se ne samo kompleksnost nego i polifoničnost čiji je Dikens, uz Dostojevskog, pionir u istoriji književnosti. Što se tiče ostalih razlika između ovog i drugih koje je potpisao engleski klasik, radnja se u „Sumornoj kući“ odvija na samo nekoliko poprišta, dok se inače u Dikensovim romanima ona filtrira kroz više veoma različitih mesta. Ali to ne čini ovo delo statičnim, naprotiv. S obzirom na širok spektar uzbudljivih junaka, poput još dvoje Džarndajsovih štićenika Ade Kler i Ričarda Karstouna – srodnika u ljubavnoj vezi – Esterine majke ledi Dedlok, inspektora Baketa i niza sporednih likova, kao i mnoštva obrta i scena nasilja, ovo je jedan od prvih trilera u savremenom smislu te reči. Takođe, plastični opisi devetnaestovekovnog Londona kao da su služili u svojstvu putokaza mnogim kasnijim prozaistima ovog megalopolisa; od procesa „Džarndajs protiv Džarndajsa“ kao da ima nečeg u najznačajnijem Kafkinom romanu, a likovi u iščekivanju kao da su inspirisali Beketa i Dina Bucatija.

U svakom slučaju, u pitanju je netipičan Dikensov roman. To je i donelo njegovo radikalno vrednovanje, počev od toga što ga sam autor nije ubrajao u svoja najbolja ostvarenja, do oprečnih ocena poput one G. K. Čestertona, po kojoj je ovo najviša tačka Dikensove intelektualne zrelosti, ili Harolda Bluma, koji je u svom „Zapadnom kanonu“ istakao „Sumornu kuću“ kao nezaobilazno delo. Ono to svakako jeste, a dodatna vrednost ovog Laguninog izdanja u tačnom i tečnom prevodu Nenada Dropulića je u tome što je posredi prvo pojavljivanje ovog romana na srpskom jeziku.

Autor: Domagoj Petrović