Priča o skromnom službeniku koji odlučuje da ponovo napiše istoriju Portugalije.

Fernando Pesoa (1888-1935) je poput svojih savremenika, Franca Kafke i Konstantina Kavafija, bio pisac i službenik, ali izražavao se pod maskom mnogo različitih književnih ličnosti. Najveći deo svog života proveo je u Lisabonu, iako je odrastao u Durbanu, u Južnoj Africi, a prve pesme napisao je na engleskom jeziku. Pesoa je za život zarađivao prevodeći poslovna pisma na portugalski jezik, ali je u slobodno vreme pisao pesme i prozna dela koristeći nekoliko pseudonima i različite stilove. Na primer, njegovo najpoznatije prozno delo je „Knjiga nemira“, napisana pod imenom Bernando Soares.

Žoze Saramago, u svom delu „Povest o opsadi Lisabona“, Pesou eksplicitno spominje samo jednom – iako se  njegovo prisustvo oseća na svakoj stranici ovog zbunjujućeg, genijalnog romana – i to u sledećem pasusu: „Raimundo Silva je, u stilu Fernanda Pesoe, razmišljao za sebe: da pušim, sada bih zapalio cigaretu, posmatrao reku, promišljajući o tome kako je sve neodređeno i nesigurno, ali, pošto ne pušim, mogu samo da razmišljam o tome koliko je sve zaista nesigurno i neodređeno, bez cigarete, iako bi cigareta, da pušim, i sama po sebi izražavala nestalnost i neodređenost stvari, kakav je i dim po sebi, da pušim.“ (Trebalo bi naglasiti da je Pesoa pušio 80 cigareta na dan.)

Hirovitost ovog pasusa uspostavlja vezu između Saramaga i Pesoa, (Saramagov roman „Godina smrti Rikarda Reiša“, takođe je nazvan po jednom od Pesoovih književnih 'heteronima'; junak ovog ranijeg romana ide u duge šetnje i razgovara sa pokojnim Pesoom). Nalik na Bernarda Soaresa, i samog Pesou, Raimundo Silva je skroman, službenik u celibatu, opisan kao povučen i neodlučan; lektor koji jednog dana odlučuje da prekrši sva pravila svoje profesije i počini ludački kreativan čin. Dok je lektorisao tekst standardne istorije Portugalije, dodao je jednu jedinu reč, „ne“, koja je u potpunosti promenila tok nacionalne sage. Nakon Silvine intervencije, u tekstu je sada stajalo da krstaši nisu pritekli u pomoć portugalskom kralju, koji je u XII veku pokušavao da oslobodi Lisabon i protera Mavare iz kraljevstva.

Tek 12 dana kasnije izdavačka kuća otkriva ovu veliku prevaru. Njegovi nadređeni više nemaju poverenja u njega, ali s obzirom na njegovu dugogodišnju besprekornu službu, odlučuju da mu pruže još jednu šansu. Ali njegova nova šefica, Marija Sara, nadležna za lektore, pokazuje da je fascinirana njegovom smelošću. I ne samo to, predlaže mu da napiše sopstvenu istoriju Portugalije, zasnovanu na lažnoj pretpostavci da su svi krstaši, osim nekolicine, odbili da pomognu kralju, kojeg su Mavari brojčano nadjačali, mada je i dalje bio u stanju da drži grad pod opsadom, izgladnjujući svoje neprijatelje dok se ne predaju.

Raimunda Silvu počinje da proganja njen predlog – kao i ona sama. Počinje da piše novu, izmišljenu istoriju, istovremeno i dalje obavljajući posao lektora. Prepušta se svojoj opsesiji Marijom Sarom, i danju i noću. Saramagov tekst predstavlja promenljivu mešavinu direktne naracije o Silvi i Mariji Sari u sadašnjosti, odlomcima iz Silvine izmišljene istorije, i Silvinih razmišljanja, koje neprimetno klize između sadašnjosti i prošlosti, stvarnosti i fikcije, između njega i Marije Sare i njihovih pandana iz XII veka, portugalskog heroja, i jedne konkubine. Zaključujemo da je plodnost Silvine istorijske imaginacije posledica njegovih dugo uspavanih, a sada potpuno razbuđenih emocija prema jednoj ženi. On piše knjigu sa srećnim krajem, koji će i on sam sa svojom ljubavnicom doživeti.  

Smatram da je ljubavna igra između dvoje lektora, obeležena verbalnim bockanjima i prepucavanjima, najubedljiviji i najživopisniji deo romana. Saramago nepogrešivo opisuje  primamljivu opasnost zavođenja, strah da neko ne bude uvređen, divlju nadu koju nosi udvaranje, a dijaloge između ljubavnika ispisuje u dugim, neprekinutim pasusima (u kojima čitalac često nije siguran ko govori) koji savršeno dočaravaju delirijum požude: „Moj problem u ovoj situaciji je što nisam sigurna da li je trebalo da pocrvenim pre ili bi trebalo sada da crvenim, Sećam se da sam te jednom video da crveniš, Kad, Kad sam dodirnuo ružu u tvojoj kancelariji, Žene lakše pocrvene nego muškarci, mi smo slabiji pol, Oba pola su slaba, i ja sam crveneo, Kako to da znaš toliko mnogo o slabostima polova, Poznajem sopstvene slabosti, i znam ponešto o slabostima drugih.“

Ostatak romana ponekad ostavlja utisak niza digresija, iako autor ostavlja za sobom mnoštvo tragova iz kojih je jasno da su njegovi opisi i skretanja smišljeni. U jednom trenutku nam čak kaže da svaka priča može imati 10 ili 100 ili 100.000 reči – da svaka priča, u suštini, može da se beskonačno proširuje. On se šaljivo osvrće na sopstvenu opširnost – koja se razlikuje od obične razmetljivosti po tome što je uvek duhovita i zanimljiva.   

Ako Pesoa za Saramaga predstavlja prototip slojevitog pisanja na portugalskom jeziku (razotkrivanje skidanjem jedne maske za drugom), onda inspiraciju za mešavinu prošlosti i sadašnjosti, islama i katolicizma, možemo pronaći u još jednom živom iberijskom modernisti, Huanu Gojtisolu, najvećem piscu španske avangarde. U brojnim knjigama („Znaci identiteta“, „Landscapes After the Battle“) Gojtisolo se poigrava sa vremenom i zamišlja Evropu koja prihvata, umesto da odbacuje, svoje muslimansko nasleđe. Saramago se, čak i više od Gojtisola, poigrava, još je bliži živopisnosti Borhesovog „Pjera Menarda“, priče o kicošu koji je iznova izmislio „Dona Kihota“, na sličan način na koji je Silva ponovo izmislio mit o osnivanju Portugalije.

Devet godina po objavljivanju ovog romana, Saramago je ovenčan Nobelovom nagradom za književnost, iako se mnogo pre toga smatralo da je portugalski pisac odavno zaslužio.

Izvor:  movies2.nytimes.com