Stvarnost je zastrašujući triler u romanu „Bog nije stidljiv“
Roman Olge Grjaznove, „Bog nije stidljiv“ posle čitanja navodi na duboko razmišljanje o vlastitom životu i svetu kao takvom.
Protagonisti, Amal i Hamudi, dvoje mladih Sirijaca, vode sasvim normalan život. Amal pohađa školu glume u Damasku, uživa u mladosti, izlazi i upušta se u ljubavne veze. Hamudi već godinama živi u inostranstvu i nakon studija medicine zapošljava se u jednoj pariskoj bolnici. Međutim, nakon izbijanja građanskog rata u Siriji, njihovi životi se menjaju iz korena.
Amal zapada za oko tajnoj službi, a Hamudi, koji je doputovao u Siriju da produži pasoš, neće dobiti priliku da započne sa radom u Parizu. Pripovedanje Grjaznove ispunjeno je uzbuđenjima i napetošću i roman se s vremena na vreme približava žanru trilera. Ipak, ovde se ne radi o tajnim agentima ili ravnodušnim vođama kriminalnih organizacija, već o ratu koji je trenutno u toku. „Bog nije stidljiv“ jeste roman, ali ono o čemu pripoveda je stvarno, a Grjaznova ne dozvoljava čitaocu da zaboravi da stvarnost ne bi smela da bude triler.
U izvesnom smislu je dobro što knjiga govori o privilegovanim Sirijcima. Amal i Hamudi žive opušteno i bez briga, tako da se čitalac nesvesno poistovećuje sa njima i mora se zapitati: „Šta ako bi se to dogodilo ovde?“. Ovo bi – naravno – bilo nezamislivo. Isto kao što je i u Siriji rat dugo vremena bio potpuno nezamisliv. Sa druge strane, izbor protagonista povremeno stvara utisak da rat teže pada privilegovanima i da je gore onima koji (naizgled) nisu imali značajnijih problema. Ali Grjaznova pokazuje i da stvari koje nam najviše nedostaju u takvim situacijama nemaju nikakve veze sa društvenim statusom. U jednoj sceni, Hamudi sanja kako jednog kišnog dana sedi za kuhinjskim stolom sa svojom devojkom, Francuskinjom Kler. Iako u toj sceni nema ni bombi ni nasilja, ovakvi opisi su ono što najviše pogađa čitaoca. Zato što znamo: ovo se više nikada neće dogoditi. Kada Amal iznenada ostaje bez prijatelja, kada oko sebe nema nikoga koga bi prepoznala i kada postaje deo bezimene mase, to čitaocu ostaje u glavi i on na ulicu izlazi izmenjenog pogleda na svet.
Iako brojni opisi i formulacije u ovoj knjizi ne predstavljaju nikakvu novinu, ona postiže upravo ono što se od romana očekuje: da posle čitanja doživljaj sveta nije isti.
Izvor: Frankfurter Allgemeine Zeitung
Prevela: Jelena Tanasković
Protagonisti, Amal i Hamudi, dvoje mladih Sirijaca, vode sasvim normalan život. Amal pohađa školu glume u Damasku, uživa u mladosti, izlazi i upušta se u ljubavne veze. Hamudi već godinama živi u inostranstvu i nakon studija medicine zapošljava se u jednoj pariskoj bolnici. Međutim, nakon izbijanja građanskog rata u Siriji, njihovi životi se menjaju iz korena.
Amal zapada za oko tajnoj službi, a Hamudi, koji je doputovao u Siriju da produži pasoš, neće dobiti priliku da započne sa radom u Parizu. Pripovedanje Grjaznove ispunjeno je uzbuđenjima i napetošću i roman se s vremena na vreme približava žanru trilera. Ipak, ovde se ne radi o tajnim agentima ili ravnodušnim vođama kriminalnih organizacija, već o ratu koji je trenutno u toku. „Bog nije stidljiv“ jeste roman, ali ono o čemu pripoveda je stvarno, a Grjaznova ne dozvoljava čitaocu da zaboravi da stvarnost ne bi smela da bude triler.
U izvesnom smislu je dobro što knjiga govori o privilegovanim Sirijcima. Amal i Hamudi žive opušteno i bez briga, tako da se čitalac nesvesno poistovećuje sa njima i mora se zapitati: „Šta ako bi se to dogodilo ovde?“. Ovo bi – naravno – bilo nezamislivo. Isto kao što je i u Siriji rat dugo vremena bio potpuno nezamisliv. Sa druge strane, izbor protagonista povremeno stvara utisak da rat teže pada privilegovanima i da je gore onima koji (naizgled) nisu imali značajnijih problema. Ali Grjaznova pokazuje i da stvari koje nam najviše nedostaju u takvim situacijama nemaju nikakve veze sa društvenim statusom. U jednoj sceni, Hamudi sanja kako jednog kišnog dana sedi za kuhinjskim stolom sa svojom devojkom, Francuskinjom Kler. Iako u toj sceni nema ni bombi ni nasilja, ovakvi opisi su ono što najviše pogađa čitaoca. Zato što znamo: ovo se više nikada neće dogoditi. Kada Amal iznenada ostaje bez prijatelja, kada oko sebe nema nikoga koga bi prepoznala i kada postaje deo bezimene mase, to čitaocu ostaje u glavi i on na ulicu izlazi izmenjenog pogleda na svet.
Iako brojni opisi i formulacije u ovoj knjizi ne predstavljaju nikakvu novinu, ona postiže upravo ono što se od romana očekuje: da posle čitanja doživljaj sveta nije isti.
Izvor: Frankfurter Allgemeine Zeitung
Prevela: Jelena Tanasković
