„Stvarni život“, divlja strana Adelin Dijedone
Prvi roman. Belgijanka Adelin Dijedone, laureatkinja nagrade Fnak, potpisuje surov roman o zveri koja spava u svakom od nas.
Ali gde je ona to sve našla? Od početka do kraja, roman Adelin Dijedone pleni svojom inventivnošću. Tema – revolt desetogodišnje devojčice, zatočenice toksične porodice – zapravo je već viđena. Poigravajući se pravilima porodičnog romana, autorka jednostavno objedinjuje jezičke registre, spajajući bajku i društvenu hroniku, realistično i čudnovato.
Obično, užasno i magično
Pronaći ćemo na ovim stranicama uobičajeno, videti užasno: stambeno naselje bez duše, poređane montažne kuće u kojima teče beznačajan život; detinjstvo provodeno u igri među olupinama automobila, daleko od kuće u kojoj tata viče i udara mamu zato što nije dobro očistila kuću ili spremila večeru.
Pronaći ćemo na njima i magiju: zmajeve koji su izdubili doline kandžama, jer su poludeli od tuge; brižnu susetku koja pruža bajkovite savete zanemarenoj deci; mašine za vraćanje vremena, u život ne tako dobar, ali ipak za nijansu manje loš.
Životinjske analogije
Prve rečenice daju ton: „U kući su postojale četiri sobe. Moja, soba mog mlađeg brata Žila, soba mojih roditelja i ona s leševima.“ Leševi, to su preparirane životinje, jeleni, divlje svinje, gnuovi ili hijene, koje je sakupljao otac koji je više ličio na „pripadnika neke pobunjeničke milicije kome je genocid podigao adrenalin nego na oca porodice“.
Taj čovek je monstrum, krvoločni ogr. Njegove šake? Toliko moćne „da su mogle da otkinu glavu piletu onako kako se skida zatvarač sa boce koka-kole“. Njegov smeh? Zloban kao „prstenovi pitona koji se obavijaju oko vas pre nego što vas uguše“.
Njegova žena je prva žrtva. Zarobljena u strahu, postala je prazna školjka, „ektoplazma“. Ako je njena ćerkica odbila da nju spase, neće ostaviti i svog brata. Jer izgleda da taj nekada mio dečak upravo postaje sin dostojan svog oca… Dok čeka da joj se zamisao ostvari, devojčica obmanjuje, kao Ivica koji kroz rešetke kaveza pruža pileću kost kako bi odložio trenutak kada će ga veštica pojesti.
Bajka o preživljavanju u neprijateljskom okruženju
Između tragedije i komedije, poezije i brutalnosti, Adelin Dijedone jedri ne zaranjajući u horor ili patetiku. U tome se krije originalnost ovog romana, koji nikada nije onakav kakav očekujete da će biti. Tako je i „Valcer cveća“ Čajkovskog dugo bio najava ljubaznog sladoledžije, dok nije postao muzika za pokolj, eksplozija mesa i krvi kao u video-igri.
Dobitnik nagrada Fnak, Renodo gimnazijalaca i Gonkur po izboru Italije i Belgije, „Stvarni život“ pokazuje bujnu maštu. Nije bez mana, ali u trenutku kada brojni pisci okreću leđa fikciji i trude se da pišu samo o stvarnim događajima, ovo je postalo retkost.
Ovo je dakle roman, onaj stvarni. Priča o preobražaju: devojčice koja je postala ratnica, naoružana samo svojim znanjem. „Život je jedna velika supa u mikseru i treba da izbegnemo njegove oštrice, koje nas vuku na dno, kako bi nas iseckale.“ Roman o odrastanju, ali pre svega vodič za preživljavanje u neprijateljskoj sredini. Bez ikakve pouke, ako ne i potvrde da bajke nisu uvek za decu.
Autor: Žan Ferne
Izvor: la-croix.com
Prevod: Maja Mihajlović
Ali gde je ona to sve našla? Od početka do kraja, roman Adelin Dijedone pleni svojom inventivnošću. Tema – revolt desetogodišnje devojčice, zatočenice toksične porodice – zapravo je već viđena. Poigravajući se pravilima porodičnog romana, autorka jednostavno objedinjuje jezičke registre, spajajući bajku i društvenu hroniku, realistično i čudnovato.
Obično, užasno i magično
Pronaći ćemo na ovim stranicama uobičajeno, videti užasno: stambeno naselje bez duše, poređane montažne kuće u kojima teče beznačajan život; detinjstvo provodeno u igri među olupinama automobila, daleko od kuće u kojoj tata viče i udara mamu zato što nije dobro očistila kuću ili spremila večeru.
Pronaći ćemo na njima i magiju: zmajeve koji su izdubili doline kandžama, jer su poludeli od tuge; brižnu susetku koja pruža bajkovite savete zanemarenoj deci; mašine za vraćanje vremena, u život ne tako dobar, ali ipak za nijansu manje loš.
Životinjske analogije
Prve rečenice daju ton: „U kući su postojale četiri sobe. Moja, soba mog mlađeg brata Žila, soba mojih roditelja i ona s leševima.“ Leševi, to su preparirane životinje, jeleni, divlje svinje, gnuovi ili hijene, koje je sakupljao otac koji je više ličio na „pripadnika neke pobunjeničke milicije kome je genocid podigao adrenalin nego na oca porodice“.
Taj čovek je monstrum, krvoločni ogr. Njegove šake? Toliko moćne „da su mogle da otkinu glavu piletu onako kako se skida zatvarač sa boce koka-kole“. Njegov smeh? Zloban kao „prstenovi pitona koji se obavijaju oko vas pre nego što vas uguše“.
Njegova žena je prva žrtva. Zarobljena u strahu, postala je prazna školjka, „ektoplazma“. Ako je njena ćerkica odbila da nju spase, neće ostaviti i svog brata. Jer izgleda da taj nekada mio dečak upravo postaje sin dostojan svog oca… Dok čeka da joj se zamisao ostvari, devojčica obmanjuje, kao Ivica koji kroz rešetke kaveza pruža pileću kost kako bi odložio trenutak kada će ga veštica pojesti.
Bajka o preživljavanju u neprijateljskom okruženju
Između tragedije i komedije, poezije i brutalnosti, Adelin Dijedone jedri ne zaranjajući u horor ili patetiku. U tome se krije originalnost ovog romana, koji nikada nije onakav kakav očekujete da će biti. Tako je i „Valcer cveća“ Čajkovskog dugo bio najava ljubaznog sladoledžije, dok nije postao muzika za pokolj, eksplozija mesa i krvi kao u video-igri.
Dobitnik nagrada Fnak, Renodo gimnazijalaca i Gonkur po izboru Italije i Belgije, „Stvarni život“ pokazuje bujnu maštu. Nije bez mana, ali u trenutku kada brojni pisci okreću leđa fikciji i trude se da pišu samo o stvarnim događajima, ovo je postalo retkost.
Ovo je dakle roman, onaj stvarni. Priča o preobražaju: devojčice koja je postala ratnica, naoružana samo svojim znanjem. „Život je jedna velika supa u mikseru i treba da izbegnemo njegove oštrice, koje nas vuku na dno, kako bi nas iseckale.“ Roman o odrastanju, ali pre svega vodič za preživljavanje u neprijateljskoj sredini. Bez ikakve pouke, ako ne i potvrde da bajke nisu uvek za decu.
Autor: Žan Ferne
Izvor: la-croix.com
Prevod: Maja Mihajlović
