„Kostolovci“ je šesti deo serijala „Malaška knjiga palih“ koji je postao oznaka kvaliteta za sva buduća dela epske fantastike.

Nakon neuspele pobune Sedam gradova i smrti Ša’ika ostaci pobunjeničke vojske se povlače u tvrđavu Ja’gatan, koju je lukavo odabrao vođa pobunjenika Lioman znajući za ogroman značaj koji tvrđava ima za Četrnaestu armiju. Odabir tvrđave pobunjenicima daje psihološku prednost u odnosu na protivnika u opsadi koja sledi.

Pored centralnog događaja, opsade tvrđave Ja’gatan, u knjizi ima dosta i sporednih priča. Čak i najokoreliji obožavaoc bi trebalo da ima prethodnih pet knjiga pri ruci, kako bi mogao da se podseti minulih događaja, s obzirom na broj likova koji se ponovo pojavljuju u priči.

Trebalo bi čestitati Eriksonu na hrabrosti da se upusti u ovako kompleksan poduhvat, tok priče je sada čvrst poput debla drveta, iako je bilo puno kritičara koji su očekivali da se autor potpuno izgubi u velikoj, zamršenoj tapiseriji koju je stvorio. Za svaku je pohvalu što se zupčanici njegovog sveta i dalje okreću bez problema. Za pisca koji je poznat po besprekornoj veštini da usaglasi obim i dramaturški efekat priče (a u „Malaškoj knjizi palih“ ima mnogo primera), Erikson sa svakom knjigom probija standarde; on je pisac koji se konstantno nalazi na rubu ponora sopstvene ambicije, ali svaki put pronalazi način da kroz svaki test prođe neometen. Erikson je iznurujući autor, ali to je ona vrsta umora koji usledi nakon maratona uzbuđenja, i iščekivanja avantura koje slede.

Nemojte propustiti „Kostolovce“: knjiga je veličanstvena.

Svaki roman iz serijala „Malaška knjiga palih“ je samostalna priča, a opet ima kontinuitet nastavaka. Da li je teško pisati u granicama koje ste sebi postavili, ograničavajući broj knjiga u serijalu?

Mislim da olakšava stvari. Znam gde je kraj i šta je potrebno da bih stigao do njega. Naravno, pravi kraj ne postoji – život se nastavlja, i čitalac bi trebalo to da oseti na isti način kao kada je pročitao „Mesečeve vrtove“. Ulazimo u priču u kojoj posmatramo parče istorije ovog sveta, deset knjiga kasnije, mi izlazimo iz priče a život se nastavlja. Ono što mi se sviđa kod ovog pristupa su mogućnosti koje mi se iznova otvaraju, priče koje se granaju u drugim smerovima, pružaju mi potpuno nove delove „istorije“ koje bih mogao da istražujem.

Imate urođen talenat pripovedača. Da li ste oduvek voleli da pričate priče?

Nisam od onih ljudi koji mogu da zabave društvo okupljeno na izletu, oko vatre, pripovedajući dugačku zanimljivu priču – moj mozak ne funkcioniše na taj način. Za mene je pripovadanje rasparčan proces, i tek kada sednem da pišem u mogućnosti sam da ispletem u jednu celinu te raspračane delove. Verovatno me zbog toga retko zbunjuje zamršenost zapleta mojih romana. Najveći izazov je u tajmingu: dok god sam u stanju da održavam zacrtan tajming, stvari se razvijaju kako treba. U isto vreme, uvek moram da ostavim prostora za spontanost, mada je ona retko vezana za zaplet, već za karakterizaciju. U početnim beleškama imam listu likova. Mnoge od njih smo već videli ranije, ali neki će biti novi (u zavisnosti od okolnosti o kojima odlučim da pišem, ili nekih novih elemenata priče bitnih za sam roman), ali u tom momentu oni su samo imena na papiru. I to će ostati dok ne stignem do scene u kojoj ih upoznajemo; i tek u tom momentu počnem da ih stvaram.

Da li je postojao neki cilj koji ste želeli da postignete sa prvih šest knjiga „Malaške knjige palih“, a da vam nije uspelo?

Prvih sto pedeset stranica „Mesečevih vrtova“ je za mene predstavljao izazov kojem nisam bio dorastao u tom trenutku. Čitaoci koji započinju čitanje serijala će ili pregrmeti te stranice sa dovoljno interesovanja da nastave dalje, ili neće. Čini se da se dosta čitaoca odustane na tih prvih sto pedeset strana. I dalje nisam siguran kako sam mogao drugačije da pristupim tome, a da ne kompromitujem jedan od glavnih ciljeva tog romana i načina na koji je napisan. Kada to kažem, mislim na sledeće: cilj je bio da što pre uvedem čitaoca u priču koja je uveliko u toku, da ga upoznam sa likovima koji su uveliko formirane ličnosti i imaju svoje istorije i već učestvuju u događajima, i sa drugim likovima koji tek ulaze u priču. Dakle, to je „početak“ romana koji je zapravo bez početka, i predstavlja ozbiljan izazov za čitaoce.

Čini se da su „Kostolovci“ veoma bitna knjiga u serijalu, čak i kada se ona uporedi sa prethodnih pet. Da li bi ste rekli da predstavlja prekretnicu za ceo serijal?

Definitivno predstavlja početak za veoma važan, poslednji veliki zaplet u serijalu, ali uglavnom smatram da je najbitnija knjiga ona na kojoj u trenutku radim. Znam, zvučim nadobudno, i verovatno je u pitanju samo iluzija kojom zadržavam momentum pisanja, ali tako je. Za sada, „Reaper’s Gale“ mi deluje opasno dobro od prve stranice... što mi se čini kao dobar znak.

Izvor: encyclopediamalazica.pbworks.com  
Prevod: Aleksandar Mandić