Iako ga uglavnom svi pamtimo kao pesnika koji nam je svojim stihovima obeležio detinjstvo, Miroslav Antić je napisao i dva romana, koje je Laguna objedinila u prelepom novom tvrdokoričenom izdanju, neizostavnom književnom biseru stvorenom da se ljubomorno čuva u kućnim bibliotekama.

Pisane po Mikinoj zamisli kao vikend ili roto roman, „Stepenice straha“ čitaju se u jednom dahu. Priča počinje sa momčićem Vukom koji osvajanje neosvojive hridi u primorskom letovalištu vidi kao stepenik kojim će premostiti put do zrelosti. A možda i, zanemaren od roditelja i zatočen u porodici bez ljubavi, priželjkuje da mu na toj litici izrastu ikarovska krila, pa da odleti u neki drugi svet, „među zvezde, na onu drugu, nevidljivu stranu sveta“. Jedini oslonac mu je lokalna nastavnica muzike, nešto starija od njega, koja, poput Monike Beluči u čuvenom filmu „Malena“, vazda nosi neku tugu u očima. A on se posle svakog razgovora s njom oseća kao osvežen, „kao da se upravo okupao“.

Poetskim rečnikom i rezonovanjem zrelijim od njegovih 15 leta, Vuk nam priča priču, kako o sebi, tako i o stanovnicima ostrva koji su, zaglibili u čamotinji neostvarenih želja i promašenih života, pokušavali „da uhvate oluju za rep“, i negde usput potpuno zaboravili da sanjaju. Priču o dečačkoj zbunjenosti pred prvim zaljubljivanjem, ispunjenu brzim, visprenim, mudrim dijalozima i iskrenim, nepatvorenim, neizbrušenim emocijama pred kojima smo svi nemoćni. Priču o odrastanju, sazrevanju, koja bez uvijanja i pardona, i sirovo i surovo i toplo i grubo i nežno, ističe važnu lekciju o savladavanju straha koja čoveku zaista na kraju može da dâ krila.

Za razliku od tog primorskog, omladinskog romana koji će vam večno ostati u srcu, „Sveti vetar“ je začetak neostvarene epopeje kakvu je Mikina Vojvodina zaslužila, ali je, nažalost, nikada nije dobila jer je ostala nedovršena. Njen je kvalitet, međutim, toliko neizrecivo dubok, da ona i tako samo započeta ostavlja snažan utisak knjige koja bi, da je napisana do kraja, Miku svrstala rame uz rame s Tolstojem, Remarkom i Dostojevskim. To je roman širok i blatnjav, bujan i plodan, mračan i vrcav, pijan i setan i zvezdan, baš kao i ta ravnica na čijoj se crnici i ilovači radnja i odigrava. Raskošni, gotovo opojni opisi, duboko protkani ljubavlju prema niziji, oslikani su poetskim rečima koje ponegde grle nežno kao zlatno klasje plodno tle, a ponegde i šibaju ljuto i bespoštedno kao severac kroz panonsku ledinu. A i ta su priča, i ta ledina, ogromne toliko da jedva u oči stanu. Mika ovu odu Vojvodini piše jezikom koji vas ponegde svojom toplinom natapa „kao čabrovi mlake vode“, a ponegde vam nozdrve ispuni mirisom „paljevine, kiše, balege, pokvašenog pokrovca, ustajale čohe i bosiljka“.

„Sveti vetar“ prati stanovnike Dobrog Atara u noći nakon okončanja rata, koji je „čeljustima topova proždrao hiljade ljudi i zagnjurio ih mrtve u blato“, kada je komunizam zašao u sela i sa sobom doneo novo vreme i novu pravdu. Ali i slobodu koja je, kako Mika kaže „uvek bila rat na početku, a govnarija na kraju“.

Na kraju romana, koji je trebalo da bez ikakve sumnje bude Mikino životno remek-delo, do srži protkano njegovom pesničkom dušom zbog čega se često čini kao prozna pesma, čitaocu ostaje neprežaljiva tuga što on obuhvata samo 60 strana i što je nedovršen prekinut kao krik kakve ptice sred močvarne mrtvaje, pre nego što je uopšte stigla da se razmaše krilima i vine ka zvezdanom bezdanu što drema nad ravnicom, bezdanu koji je Miki bio i ostao večno nadahnuće i u kojem je, svojim neprevaziđenim delima, uspeo i sam da svije sebi večno gnezdo.

Autor: Miroslav Bašić Palković