Pisac Dušan Kovačević je napisao da je „Pun kofer priča“ Milana Ružića forenzička slika našeg vremena, svedočanstvo života koji nas polako i sigurno vodi u beznađe ako se ne prizovemo pameti i ne stanemo u odbranu osnovnih vrednosti vekovnog postojanja.
Knjiga je predstavljena pred brojnim čitaocima u Velikoj sali SKC-a 13. decembra.
O knjizi su pored autora govorili književni kritičar Želidrag Nikčević, urednica izdanja Dubravka Dragović Šehović i dramski umetnik Petar Božović, koji je nadahnuto čitao odlomke iz dela.
Četvrtu proznu zbirku Milana Ružića čine tematski raznorodne kratke priče, njih 100 koje prate sazrevanje, ljubavne nedoumice i trzavice, ali i vrlo ozbiljna promišljanja o nacionalnim temama. Knjiga sadrži sedam celina – „Nedostajanja“, „Dajte mi samoću“, „Zapisi iz podneblja“, „Ne umem da pišem o ljubavi“, „Sretanja“, „Da siđeš među nas“ i „Fusnote“.
Urednica romana Dubravka Dragović Šehović je primetila da čitalačka publika ne „konzumira“ mnogo knjige priča, već je više zainteresovana za romane, ali da je sasvim drugačija situacija sa „Punim koferom priča“: „Ovu knjigu je publika veoma brzo prepoznala i priče su već osvojile čitaoce. Celine u knjizi su tako nazvane jer imaju zajedničke imenitelje. Poglavlja su osmišljena da se priče prelivaju jedna u drugu, da polako i sve dublje ulazite u svet pisca, njegov univerzum“, navela je urednica izdanja i dodala da priče imaju snažne emocije, izraženu setu i ljubav.
Želidrag Nikčević je istakao da je verovatno jedan od redovnijih čitalaca Ružićevih tekstova, od prve knjige naovamo: „I nije me lako iznenaditi, ali njegova nova knjiga uopšte nije štivo za brzo i lako čitanje. Nije to samo vješto i tečno sročena poetska proza koja može da vas obraduje, rastuži ili ohrabri, nego je Ružić ovoga puta u kofer spakovao ozbiljno i zahtjevno štivo, sa mnogo zamki, virova i pažljivo utkanih skrivenih poruka. Najprostije rečeno: ovdje je previše dobrih tekstova za običnu, standardnu promociju.“
„Pred nama je rukopis sugestivan, plemenit, moralistički, možda i naivistički, ali veoma topao, sa pripitomljenom a snažnom naracijom, čistotom i dobrotom jezika, nepretenciozno a dubinsko opažanje stvari iz naše svakodnevice, i iz naše ne baš radosne istorije“, rekao je Nikčević i dodao: „Taj prirodni govorni tok koji čujete u njegovim rečenicama za tren se preoblikuje u zapise koji su ujedno i priče i pjesme, ponekad produžene poslovice, ponekad i molitve. Savremeni čitalac to prepoznaje i obraduje se, jer je upravo takvo pisanje nekad predstavljalo noseće tonove naše nacionalne akustike. Taj prirodni, neizvještačeni poetski manir i damar prirodno se uklapaju u starinski puls srpske proze koju smo nekad voljeli.“
Milan Ružić je istakao da je njegova knjiga nastala kao rezultat beskrajnih šetnji „prilikom dvogodišnjeg posrnuća čovečanstva uslovljenog kovidom“: „Čovek je tako sam tokom pandemije i celog tog stanja izolacije, i tada svašta prebira po glavi. Sve ove priče su nastajale tokom poslednje tri godine. Imao sam veliku potrebu i želju da pišem i stvaram, a rezultat je ova knjiga, kao višak slobodnog vremena tada. Na svakih nekoliko dana sam ostavljao napisane priče da učinim nešto korisno, jer nigde nismo mogli da idemo. Da mi ne propadne dan, pisao sam priče“, objasnio je Ružić.
Pisac je pročitao dve priče iz svoje zbirke – „Ako imaš nekog koga nemaš“ koja otvara knjigu „Pun kofer priča“ i „Handke“, posvećena austrijskom nobelovcu Peteru Handkeu, zapravo preneto lično iskustvo pri upoznavanju sa slavnim piscem na Mećavniku kod Emira Kusturice.
„Imali smo žustru, bučnu raspravu Handke i ja, čak su pale i psovke od njega“, rekao je Milan u šali i dodao: „Drago mi je da sam ga upoznao i da je ušao u moju knjigu“.
On je pričao i o tragičnim okolnostima kovida 19, koji je nažalost odneo brojne žrtve da se na momente osećao kao da stvara jednu vrstu nadgrobnog spomenika tim ljudima koji su nas zauvek napustili.
„Kada sve vreme posmatrate planine, šume i reke, priče se same pišu u vašoj glavi, a vama ostaje da ih prenesete na papir. Taj posao nije lak, ali svakako prija. One priče koje se ne tiču ličnih doživljaja su prenesene, neke cele, a druge sam dopričao iz svedočenja ljudi koje sam sretao u dugim šetnjama po zabačenim predelima Srbije. Svakako, sve priče su posledica moje i stvarnosti ljudi koje srećem“, otkrio je Milan Ružić.
Nakon promocije Milan je više od sat vremena potpisivao svoje knjige čitaocima.
O knjizi su pored autora govorili književni kritičar Želidrag Nikčević, urednica izdanja Dubravka Dragović Šehović i dramski umetnik Petar Božović, koji je nadahnuto čitao odlomke iz dela.
Četvrtu proznu zbirku Milana Ružića čine tematski raznorodne kratke priče, njih 100 koje prate sazrevanje, ljubavne nedoumice i trzavice, ali i vrlo ozbiljna promišljanja o nacionalnim temama. Knjiga sadrži sedam celina – „Nedostajanja“, „Dajte mi samoću“, „Zapisi iz podneblja“, „Ne umem da pišem o ljubavi“, „Sretanja“, „Da siđeš među nas“ i „Fusnote“.
Urednica romana Dubravka Dragović Šehović je primetila da čitalačka publika ne „konzumira“ mnogo knjige priča, već je više zainteresovana za romane, ali da je sasvim drugačija situacija sa „Punim koferom priča“: „Ovu knjigu je publika veoma brzo prepoznala i priče su već osvojile čitaoce. Celine u knjizi su tako nazvane jer imaju zajedničke imenitelje. Poglavlja su osmišljena da se priče prelivaju jedna u drugu, da polako i sve dublje ulazite u svet pisca, njegov univerzum“, navela je urednica izdanja i dodala da priče imaju snažne emocije, izraženu setu i ljubav.
Želidrag Nikčević je istakao da je verovatno jedan od redovnijih čitalaca Ružićevih tekstova, od prve knjige naovamo: „I nije me lako iznenaditi, ali njegova nova knjiga uopšte nije štivo za brzo i lako čitanje. Nije to samo vješto i tečno sročena poetska proza koja može da vas obraduje, rastuži ili ohrabri, nego je Ružić ovoga puta u kofer spakovao ozbiljno i zahtjevno štivo, sa mnogo zamki, virova i pažljivo utkanih skrivenih poruka. Najprostije rečeno: ovdje je previše dobrih tekstova za običnu, standardnu promociju.“
„Pred nama je rukopis sugestivan, plemenit, moralistički, možda i naivistički, ali veoma topao, sa pripitomljenom a snažnom naracijom, čistotom i dobrotom jezika, nepretenciozno a dubinsko opažanje stvari iz naše svakodnevice, i iz naše ne baš radosne istorije“, rekao je Nikčević i dodao: „Taj prirodni govorni tok koji čujete u njegovim rečenicama za tren se preoblikuje u zapise koji su ujedno i priče i pjesme, ponekad produžene poslovice, ponekad i molitve. Savremeni čitalac to prepoznaje i obraduje se, jer je upravo takvo pisanje nekad predstavljalo noseće tonove naše nacionalne akustike. Taj prirodni, neizvještačeni poetski manir i damar prirodno se uklapaju u starinski puls srpske proze koju smo nekad voljeli.“
Milan Ružić je istakao da je njegova knjiga nastala kao rezultat beskrajnih šetnji „prilikom dvogodišnjeg posrnuća čovečanstva uslovljenog kovidom“: „Čovek je tako sam tokom pandemije i celog tog stanja izolacije, i tada svašta prebira po glavi. Sve ove priče su nastajale tokom poslednje tri godine. Imao sam veliku potrebu i želju da pišem i stvaram, a rezultat je ova knjiga, kao višak slobodnog vremena tada. Na svakih nekoliko dana sam ostavljao napisane priče da učinim nešto korisno, jer nigde nismo mogli da idemo. Da mi ne propadne dan, pisao sam priče“, objasnio je Ružić.
Pisac je pročitao dve priče iz svoje zbirke – „Ako imaš nekog koga nemaš“ koja otvara knjigu „Pun kofer priča“ i „Handke“, posvećena austrijskom nobelovcu Peteru Handkeu, zapravo preneto lično iskustvo pri upoznavanju sa slavnim piscem na Mećavniku kod Emira Kusturice.
„Imali smo žustru, bučnu raspravu Handke i ja, čak su pale i psovke od njega“, rekao je Milan u šali i dodao: „Drago mi je da sam ga upoznao i da je ušao u moju knjigu“.
On je pričao i o tragičnim okolnostima kovida 19, koji je nažalost odneo brojne žrtve da se na momente osećao kao da stvara jednu vrstu nadgrobnog spomenika tim ljudima koji su nas zauvek napustili.
„Kada sve vreme posmatrate planine, šume i reke, priče se same pišu u vašoj glavi, a vama ostaje da ih prenesete na papir. Taj posao nije lak, ali svakako prija. One priče koje se ne tiču ličnih doživljaja su prenesene, neke cele, a druge sam dopričao iz svedočenja ljudi koje sam sretao u dugim šetnjama po zabačenim predelima Srbije. Svakako, sve priče su posledica moje i stvarnosti ljudi koje srećem“, otkrio je Milan Ružić.
Nakon promocije Milan je više od sat vremena potpisivao svoje knjige čitaocima.
1/17
„Kofer pun priča“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.
