„Štancovanje para“: Od Slobodana Miloševića do Vlaže fon Lipviga
Ank-Morporku je potreban novac za izgradnju nečega što bi trebalo biti metro. Onaj novac koji se ne nalazi u banci. I na Vlaži fon Lipvigu je da taj nepostojeći novac stvori inače… pa lordu Vetinariju svakako nije potreban bedž na kome piše da je tiranin koji se školovao u Esnafu ubica.
Na prvi pogled deluje da je sve savršeno u životu Vlaže fon Lipviga. Nakon što ga je despot i tiranin najneglavnijeg od svih najneglavnijih gradova na Disksvetu Ank-Morporka lord Vetinari skinuo sa vešala i postavio ga za upravnika Pošte u životu ovog sitnog lopova i prevaranta kao da je sve krenulo nabolje. Sve svoje sposobnosti i talente koji su traćeni na davanje lekcija o nepoštenom svetu poštenim ljudima usmerio je da od jedne ruine kakva je bila ankmorpoška Pošta načini uspešno i funkcionalno preduzeće i da ga sa rada bušnog kao švajcarski sir preusmeri na rad primereniji kojekakvom švajcarskom satu. Tom prilikom ovaj novi upravnik Pošte i, u gotovo svakom pogledu, novi čovek našao je draganu svog srca, izvesnu Adoru Bel Dragomilje koja upravlja Golemskom fondacijom za oslobađanje istih (golema, a ne upravnika Pošta).
Sve se ovo dešavalo u romanu „Poštašavili“ slavnog britanskog pisca Terija Pračeta. Vlažu fon Lipviga ponovo srećemo u knjizi „Štancovanje para“ koju je, na srpskom jeziku, nedavno objavila izdavačka kuća Laguna. U pitanju je trideset i šesti roman iz serijala o Disksvetu koji je svojevremeno dobio „Lokus“ nagradu za najbolji fantastični roman i koji je nominovan za „Nebula“ nagradu.
„Uspeo je. Sve je upalilo. Ovo je bila Pošta. I više nije bilo zabavno.“
Ovako ne razmišlja neko ko je ceo svoj život proveo u zanimljivim vremenima koje pruža život u Srbiji (ili koja su spletom okolnosti bila namenjena izvesnom ćarobnjaku Rinsvindu), ali su upravo ove Vlažine misli kojima počinju svi problemi u „Štancovanju para“. Pošta funkcioniše i to više nije zabavno. A Adora je otišla da oslobađa goleme širom ravnog sveta (i pod njim), što je za Vlažu još manje zabavno od Pošte. Kao da čita misli (a možda upravo to i radi jer je, po nekim pričama, vampir) lord Vetinari stavlja pred Vlažu novi izazov. A da izazov budu izazovniji u pitanju je pogibeljno i gotovo smrtonosno opasno mesto upravnika Kraljevske kovnice i centralne banke. Ko se bolje razume u novac i bankarstvo od bivšeg lopova i pljačkaša? Gotovo svi, kako će se odmah ispostaviti.
Ank-Morporku je potreban novac za izgradnju nečega što bi trebalo biti metro. Onaj novac koji se ne nalazi u banci. I na Vlaži fon Lipvigu je da taj nepostojeći novac stvori inače… pa lordu Vetinariju svakako nije potreban bedž na kome piše da je tiranin koji se školovao u Esnafu ubica. Međutim, ni kovnica, a ni banka ne funkcionišu baš najbolje. Šef računovodstva je gotovo sigurno vampir (ili nešto mnogo, MNOGO strašnije, a nije ni smešno), predsednik upravnog odbora gospodin Sekiracija uglavnom samo maše repom, podrum banke je pun ludih naučnika (dobro, samo jednog naučnika, ali njegov jezivi ludački smeh odzvanja za trojicu) ekonomskih nauka, kuvar je alergičan na beli luk (na reč, a ne na voćkicu) napaljeni duh pokojnog čarobnjaka želi da se dočepa Adorinog tela (ili makar da poljupca), a moćna i drevna porodica Izdaš želi da zaigra kolo na Vlažinom grobu. A jedino što je prvobitno trebalo da uradi jeste da štancuje novac.
„Štancovanje para“ je priča koja, kao i ostale iz ovog serijala, može da se čita samostalno i bez poznavanja ranijeg gradiva. Junaci su isti, ali je priča sasvim nova. Za razliku od rahmetli Slobodana Miloševića koji je, svojevrsnim zauzimanjem Zavoda za izradu novčanica i kovanog novca Topčider, na surov i krvav način čiju cenu još uvek plaćamo pokušao da nas provede kroz dosadni svet bankarstva i štancovanja para Teri Pračet je to uradio na duhovitiji i interesantniji (a i bezbolniji) način. „Štancovanje para“ svakako spada u one malo „slabije“ knjige iz serijala u kojoj se vidi da je autor radio po inerciji koristeći se više svojim spisateljskim iskustvom nego žarom magije mašte i kreacije. Poznati i predvidljivi likovi, zaplet, dosetke i fore krase i ovo Pračetovo delo na zadovoljstvo svih ljubitelja i ljubiteljki njegovih priča. Tokom čitanja povremeno se stiče utisak da je ovo roman čiji je prevashodni cilj da nas dovede do nekog narednog romana u kome će se obrađivati izgradnja metroa.
Sa druge strane, „Štancovanje para“ ima sve ono za čim svi poklonici Terija Pračeta oduvek i žude. Dobru zabavu, prepoznatljiv humor, šašave junake i njihova imena kao i veoma, veoma ozbiljnu priču na neozbiljnoj ravnoj ploči kakav je Disksvet.
Piše: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs
Na prvi pogled deluje da je sve savršeno u životu Vlaže fon Lipviga. Nakon što ga je despot i tiranin najneglavnijeg od svih najneglavnijih gradova na Disksvetu Ank-Morporka lord Vetinari skinuo sa vešala i postavio ga za upravnika Pošte u životu ovog sitnog lopova i prevaranta kao da je sve krenulo nabolje. Sve svoje sposobnosti i talente koji su traćeni na davanje lekcija o nepoštenom svetu poštenim ljudima usmerio je da od jedne ruine kakva je bila ankmorpoška Pošta načini uspešno i funkcionalno preduzeće i da ga sa rada bušnog kao švajcarski sir preusmeri na rad primereniji kojekakvom švajcarskom satu. Tom prilikom ovaj novi upravnik Pošte i, u gotovo svakom pogledu, novi čovek našao je draganu svog srca, izvesnu Adoru Bel Dragomilje koja upravlja Golemskom fondacijom za oslobađanje istih (golema, a ne upravnika Pošta).
Sve se ovo dešavalo u romanu „Poštašavili“ slavnog britanskog pisca Terija Pračeta. Vlažu fon Lipviga ponovo srećemo u knjizi „Štancovanje para“ koju je, na srpskom jeziku, nedavno objavila izdavačka kuća Laguna. U pitanju je trideset i šesti roman iz serijala o Disksvetu koji je svojevremeno dobio „Lokus“ nagradu za najbolji fantastični roman i koji je nominovan za „Nebula“ nagradu.
„Uspeo je. Sve je upalilo. Ovo je bila Pošta. I više nije bilo zabavno.“
Ovako ne razmišlja neko ko je ceo svoj život proveo u zanimljivim vremenima koje pruža život u Srbiji (ili koja su spletom okolnosti bila namenjena izvesnom ćarobnjaku Rinsvindu), ali su upravo ove Vlažine misli kojima počinju svi problemi u „Štancovanju para“. Pošta funkcioniše i to više nije zabavno. A Adora je otišla da oslobađa goleme širom ravnog sveta (i pod njim), što je za Vlažu još manje zabavno od Pošte. Kao da čita misli (a možda upravo to i radi jer je, po nekim pričama, vampir) lord Vetinari stavlja pred Vlažu novi izazov. A da izazov budu izazovniji u pitanju je pogibeljno i gotovo smrtonosno opasno mesto upravnika Kraljevske kovnice i centralne banke. Ko se bolje razume u novac i bankarstvo od bivšeg lopova i pljačkaša? Gotovo svi, kako će se odmah ispostaviti.
Ank-Morporku je potreban novac za izgradnju nečega što bi trebalo biti metro. Onaj novac koji se ne nalazi u banci. I na Vlaži fon Lipvigu je da taj nepostojeći novac stvori inače… pa lordu Vetinariju svakako nije potreban bedž na kome piše da je tiranin koji se školovao u Esnafu ubica. Međutim, ni kovnica, a ni banka ne funkcionišu baš najbolje. Šef računovodstva je gotovo sigurno vampir (ili nešto mnogo, MNOGO strašnije, a nije ni smešno), predsednik upravnog odbora gospodin Sekiracija uglavnom samo maše repom, podrum banke je pun ludih naučnika (dobro, samo jednog naučnika, ali njegov jezivi ludački smeh odzvanja za trojicu) ekonomskih nauka, kuvar je alergičan na beli luk (na reč, a ne na voćkicu) napaljeni duh pokojnog čarobnjaka želi da se dočepa Adorinog tela (ili makar da poljupca), a moćna i drevna porodica Izdaš želi da zaigra kolo na Vlažinom grobu. A jedino što je prvobitno trebalo da uradi jeste da štancuje novac.
„Štancovanje para“ je priča koja, kao i ostale iz ovog serijala, može da se čita samostalno i bez poznavanja ranijeg gradiva. Junaci su isti, ali je priča sasvim nova. Za razliku od rahmetli Slobodana Miloševića koji je, svojevrsnim zauzimanjem Zavoda za izradu novčanica i kovanog novca Topčider, na surov i krvav način čiju cenu još uvek plaćamo pokušao da nas provede kroz dosadni svet bankarstva i štancovanja para Teri Pračet je to uradio na duhovitiji i interesantniji (a i bezbolniji) način. „Štancovanje para“ svakako spada u one malo „slabije“ knjige iz serijala u kojoj se vidi da je autor radio po inerciji koristeći se više svojim spisateljskim iskustvom nego žarom magije mašte i kreacije. Poznati i predvidljivi likovi, zaplet, dosetke i fore krase i ovo Pračetovo delo na zadovoljstvo svih ljubitelja i ljubiteljki njegovih priča. Tokom čitanja povremeno se stiče utisak da je ovo roman čiji je prevashodni cilj da nas dovede do nekog narednog romana u kome će se obrađivati izgradnja metroa.
Sa druge strane, „Štancovanje para“ ima sve ono za čim svi poklonici Terija Pračeta oduvek i žude. Dobru zabavu, prepoznatljiv humor, šašave junake i njihova imena kao i veoma, veoma ozbiljnu priču na neozbiljnoj ravnoj ploči kakav je Disksvet.
Piše: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs
