„Stakleno zvono“ Silvije Plat
Kada je govorila o svom jedinom romanu, čuvena američka pesnikinja Silvija Plat je izjavila da je pokušala da predstavi svet i ljude oko sebe kroz izmenjenu perspektivu staklenog zvona.
U tome je i uspela - roman je pisan kroz oneobičenu vizuru osobe koja se bori sa problemima koje donosi mentalna bolest.
Inače, priča o nastanku „Staklenog zvona“ liči na nešto manje ambicioznu verziju Gogoljevog grandioznog plana da napiše trilogiju koja će u punom svetlu prikazati Rusiju. Prateći Danteove tragove, Gogolj je u tri knjige hteo da prikaže ruski društveni pakao, čistilište i raj. Na kraju, ruski pisac je uspeo da napiše samo „Mrtve duše“ koje su predstavljale pakao. U sličnom ključu, bar prema svedočenju Silvije Plat, drugi deo „Staklenog zvona“ trebalo je da prikazuje isti svet i iste ljude prikazane u prvom delu, ali ovaj put „viđene očima zdravlja“.
Drugi deo nije nikad napisan pošto se Silvija Plat ubila jedva mesec dana po objavljivanju „Staklenog zvona“. Na kraju dana, čini se da utopijama zaista i nije mesto u ‘pravoj’ književnosti; uostalom, i Dantevo „Čistilište“, i „Raj“ su daleko po umetničkom kvalitetu ispod „Pakla“. Jedan od razloga je svakako to što je idealno društvo toliko daleko od slike današnje ljudske civilizacije da se u književnosti pretvara u apstrakciju koja ne znači ništa.
U svakom slučaju, „Stakleno zvono“ je blisko slici intimnog pakla koliko je to uopšte moguće; autorkin neobični stil otkriva zastrašujuć odnos prema svetu, kao da je stvarnost, iza debelog stakla, manje stvarna, otuđena do mere u kojoj gotovo ni prema čemu nije moguće uspostaviti smislen emocionalan odnos.
Uz mračnije ispovedne tonove osobe koja svet posmatra kroz tamnu vizuru duševne bolesti, prepliću se i mnogi pasaži vedrijih, ponekad gotovo šaljivih tonova. Od lascivnih avantura Dorin, protagonistkinjine uvek sarkastične prijateljice, preko slika mondenskog života u Njujorku pedesetih godina koje spolja podsećaju na scene iz filmova zlatnog Holivuda, do komičnih epizoda poput one u kojoj glavna junakinja pojede ceo sadržaj činije za ispiranje ruku, sa sve trešnjinim cvetovima, misleći da je u pitanju otmena japanska supa. Ipak, čak i u takvim, naizgled veselim i lakim epizodama, na kraju ipak preovladava depresivni, otuđeni ton naratorke, koja nikada ne uspeva zaista da se poveže sa svojim životom, niti sa ljudima oko sebe.
Autor: Nastasja Pisarev
Izvor: Dnevnik
U tome je i uspela - roman je pisan kroz oneobičenu vizuru osobe koja se bori sa problemima koje donosi mentalna bolest.
Inače, priča o nastanku „Staklenog zvona“ liči na nešto manje ambicioznu verziju Gogoljevog grandioznog plana da napiše trilogiju koja će u punom svetlu prikazati Rusiju. Prateći Danteove tragove, Gogolj je u tri knjige hteo da prikaže ruski društveni pakao, čistilište i raj. Na kraju, ruski pisac je uspeo da napiše samo „Mrtve duše“ koje su predstavljale pakao. U sličnom ključu, bar prema svedočenju Silvije Plat, drugi deo „Staklenog zvona“ trebalo je da prikazuje isti svet i iste ljude prikazane u prvom delu, ali ovaj put „viđene očima zdravlja“.
Drugi deo nije nikad napisan pošto se Silvija Plat ubila jedva mesec dana po objavljivanju „Staklenog zvona“. Na kraju dana, čini se da utopijama zaista i nije mesto u ‘pravoj’ književnosti; uostalom, i Dantevo „Čistilište“, i „Raj“ su daleko po umetničkom kvalitetu ispod „Pakla“. Jedan od razloga je svakako to što je idealno društvo toliko daleko od slike današnje ljudske civilizacije da se u književnosti pretvara u apstrakciju koja ne znači ništa.
U svakom slučaju, „Stakleno zvono“ je blisko slici intimnog pakla koliko je to uopšte moguće; autorkin neobični stil otkriva zastrašujuć odnos prema svetu, kao da je stvarnost, iza debelog stakla, manje stvarna, otuđena do mere u kojoj gotovo ni prema čemu nije moguće uspostaviti smislen emocionalan odnos.
Uz mračnije ispovedne tonove osobe koja svet posmatra kroz tamnu vizuru duševne bolesti, prepliću se i mnogi pasaži vedrijih, ponekad gotovo šaljivih tonova. Od lascivnih avantura Dorin, protagonistkinjine uvek sarkastične prijateljice, preko slika mondenskog života u Njujorku pedesetih godina koje spolja podsećaju na scene iz filmova zlatnog Holivuda, do komičnih epizoda poput one u kojoj glavna junakinja pojede ceo sadržaj činije za ispiranje ruku, sa sve trešnjinim cvetovima, misleći da je u pitanju otmena japanska supa. Ipak, čak i u takvim, naizgled veselim i lakim epizodama, na kraju ipak preovladava depresivni, otuđeni ton naratorke, koja nikada ne uspeva zaista da se poveže sa svojim životom, niti sa ljudima oko sebe.
Autor: Nastasja Pisarev
Izvor: Dnevnik
