Godine 1997. Arundati Roj je bila dobitnica Bukerove nagrade za roman „Bog malih stvari“. Ona je bila prva Indijka koja živi u Indiji kojoj je pripala ova velika čast. Knjiga se rasprodala u preko 8 miliona primeraka, a prevedena je na 40 jezika. Arundati Roj je bila slavljena i veličana širom sveta.

Nakon što je dobila Bukerovu nagradu, počela je da piše eseje o međunarodnim političkim dešavanjima, a naročito protiv ratova koje su Sjedinjene Države vodile u Iraku i Avganistanu i protiv nuklearnih proba. Zbog toga je postala meta indijskih vlasti.

Odlučila je da započne napornu promotivnu turneju po Evropi, Kanadi i Sjedinjenim Državama, svakog dana je bila u drugom gradu.

U leto 1998. godine, nedugo pošto je Arundati osvojila nagradu, Indija je izvela niz nuklearnih proba čime se probila u društvo malog broja zemalja sa nuklearnim naoružanjem. Usledio je Pakistan sa sopstvenim testovima. Po mom mišljenju, ovo su dešavanja koja su podstakla Arundati da donese konačnu odluku. Napisala je izuzetno inteligentnu, strastvenu i jasno artikulisanu kritiku pod naslovom „The End of Imagination“ („Maštanju je kraj“). Zbog ovog teksta je izbačena sa javne scene i proglašena za „antinacionalistu“.

U poslednje dve decenije, Arundati se priključila različitim masovnim pokretima. Gotovo mahnito piše eseje da bi se oni koji koji su namerno skrajnuti čuli, videli i razumeli.

Njen put nije bio lak; napadali su je i to još uvek čine na više nivoa: neistomišljenici su ometali i prekidali mnoga dešavanja na kojima se pojavljivala.

Tipično, oni koji joj se suprotstavljaju, nikad nisu ni čitali ono što je pisala; oni su svesni da njena popularnost omogućava da se njen glas daleko čuje. Njeno neustrašivo odbijanje da se povuče pred sve oštrijim retoričkim sečivima uperenim u nju, izluđuje njene protivnike.

Vrhovni sud Indije je 2002. optužio za nepoštovanje suda. Naređeno joj je da plati novčanu kaznu i da provede jedan dan u zatvoru. Policija u Delhiju je 2010. godine optužila za pobunu, nakon što je održala javni govor o nezavisnosti Kašmira. Trenutno joj se ponovo sudi za nepoštovanje suda zbog članka „Professor P.O.W.“

U junu 2017. je u Torontu dočekana ovacijama.

„Podelila sam sa publikom da sam plakala kada sam završila knjigu. Nadam se da ste se i smejali dok ste je čitali“, dobacila je, i to je bilo to. Nema tugovanja ako se ne iskusi gubitak, a ova knjiga nas čvrsto drži i vodi kroz bol, stradanje, strah i mržnju. Prožimaju je i sve vrste ljubavi i strasti. Za mene, to je elegija puna ljubavi za Indiju mog detinjstva koja se preobrazila u zastrašujuće nepredvidivo mesto. Naravno, ova misao je ostala neizrečena; vreme je isticalo i usledilo je priznanje da je zaista bilo i smeha i suza tokom čitanja knjige.

Arundati je govorila o rizicima koje nosi njen pristup bez kočnica u prikazivanju brutalne političke realnosti u Indiji. Njena knjiga je promovisanju u Jantar Mantaru, jedinom mestu u Nju Delhiju u kom su zvanično zabranjene demonstracije. Odavde se priča proširila severno ka Kašmiru, verovatno najmilitarizovanijoj zoni na svetu, sa preko 700.000 bezbednosnih snaga i desetinama hiljada Kašmiraca koji su ubijeni ili nestali. Niko ne može da shvati šta se zaista dešava u Kašmiru, a naročito ne putem medijskih izveštaja. Fikcija pomaže da se stvari zamisle i razumeju.

Iz tog razloga je preduzela neverovatan rizik kad je reč o strukturi knjige. Budući da je pisac fikcije, smatrala je da postoji opasnost od razvodnjavanja priče. Svet je imao ogromna očekivanja kad je reč o njenoj sledećoj knjizi, i želela je da se oslobodi tog pritiska, pa je inspiraciju potražila u svojoj struci – Arundati je arhitekta i inženjer prostornog planiranja: „Gradite priču onako kako gradite grad – sve se isplanira, a onda sve okupiraju neovlašćeni ljudi. Roman je kreacija univerzuma i stvorenja koja ga nastanjuju.“

To za rezultat ima mnoštvo različitih stanovišta prikazanih u knjizi. Već sam istakao da svi njeni likovi probijaju granice. Granice likova u ovoj knjizi su u njima samima, rekla je Arundati. Na primer, Anjum je transrodna osoba čija je granica u njoj (namerno je zamenica u ženskom rodu). Dajačand, mladi Dalit (ranije su ih nazivali Nedodirljivi), prelazi u islam i uzima ime Sadam Husein, u sebi nosi zapaljivu kombinaciju onoga što nosi pripadanje kasti Dalita i pripadanje Islamu.

Jednom je neko iz publike pitao kako pristupa građenju tiranskih likova, na šta je odgovorila: „Morate osećati naklonost prema svim svojim likovima, uključujući i one sa kojima se ne slažete... u suprotnom, bilo bi vam lako da izgradite samo strašilo.“ Ovde sam ukazao Arundati da je američki autor Vijet Tan Nujen, dobitnik Pulicerove nagrade za roman „Simpatizer“, na sličan način govorio o važnosti onoga što je nazvao „etička memorija“ – od suštinskog je značaja da se u svakom prepozna ljudskost, kao i potencijal za nasilje i surovost.

„Ipak, postoji nas nekoliko koji se opiremo, ali smo saterani uz zid. Osim toga“, nastavila je: „za ljude sa strane, u Indiji vlada anarhija. Ali u Indiji nije anarhija. Indija je strogo određena kastama, što je genijalan i krut sistem za administrativnu kontrolu u koji su svi uključeni, jer im je dozvoljeno da tlače one koji su ispod njih, stoga je uništena svaka solidarnost.“

Veče je završeno dugim aplauzom i ovacijama.

Autor: Ali Kazimi
Izvor: theconversation.com