Pročitao sam kod nekog kolege, a još verovatnije u nekom svom tekstu, da preko prošlosti ljudi često prelaze kao abrazivnom krpom. I to najčešće s pravom, jer koliko god bio najbolji od svih postojećih svetova, ovaj naš svet, naprosto, nikad nije bio dovoljno dobar da ga ne bismo izneveravali, poboljšavali, iznova izmišljali i tako razmenjivali za nešto drugo.

Ako postoji, to jest ako je ikada postojalo, nešto što bismo mogli nazvati ideologijom hipi pokreta, to je bilo nešto u čemu biste našli tragove ama baš svega, osim jednog: cinizma nije bilo ni u tragovima. Ili bilo kakve ironije. Nego samo mir, ljubav, cveće, priroda, ekologija, doba Vodolije. Zato su, između ostalog, njujorški mračnjaci iz Velvet Underground tako iskreno i duboko prezirali hipije iz ionako nepodnošljivo sunčane Kalifornije…

Posle su došla cinična postmoderna vremena, hipijevski san se ugušio u vlastitim nedomišljenostima i protivrečnostima, ali bezbrojni derivati onog vremena i onih potkultura zapravo žive do danas, jer je izvesna vrsta naivnosti ponekad bolja ili bar čestitija od sveznajućeg nihilizma, zar ne? Ili kako je to lepo upitao Elvis Kostelo: What’s So Funny ‘Bout Peace, Love and Understanding?

Vladimir Kopicl, novosadski umetnik izuzetno opšte prakse (pesnik, esejista, romansijer, konceptualista…), jedno je od ovdašnje dece cveća, neko ko je duh i nazore tog gibanja i tog osećanja sveta kao mladac pokušavao da primeni što u umetnosti, što u životu. Naravno, kao i uvek, „prava“ umetnost počinje tamo gde se ideali izneveravaju, subvertiraju, rasplinjuju… Možda zato što se tek na toj tački rađaju sve one aporije kojima se umetnost, književnost napose, hrani i brani.

„Španska čizma“ roman je zamišljen i ostvaren kao reminiscencija upravo na to vreme, sa epilogom u vidu (jedne od mogućih) njegovih posledica. Narator je ovaj sadašnji, bremeniti i vremeniti pripovedač, opskrbljen znanjem o životu i ljudima koje nas više opterećuje nego što nas oplemenjuje, dok je autofikcijski lik o kojem pripoveda, hm, nadobudni mladac željan ostvarenja slobodnog i nesputanog života u zajednici tj. komuni bez hijerarhijskih i ostalih babarogasto autoritarnih i patrijarhalnih odnosa i (oba)veza, voljan da dubljem utemeljenju takvog sveta i sam doprinese odlaskom u jednu takvu komunu, negde u Mitteleuropi (upućeniji će prepoznati Šempas u Sloveniji kao najverovatniji model). Ali pažnja: bekrija je naš savremeni pripovedač, a bekrija je i mlađahni lik sveže pristiglog komunara, što će reći da njegovi ideali nisu nipošto apstraktne naravi, nego su i te kako tesno povezani s praktikovanjem slobodne ljubavi među ljudima, s posebnim naglaskom na telesnu ljubav između njega i… hm, svake privlačne a voljne ženske osobe koja deli iste ideale… Ili barem dovoljnu dozu uzajamne privlačnosti.

Komuna kakvu Kopicl opisuje ima prepoznatljivih elemenata i manastira, i kibuca, i umetničke kolonije, i poljoprivrednog gazdinstva, možda čak i, o užasa, neke vrste kasarne! U njoj se zna šta ko radi i kako doprinosi opštem boljitku (ujedno ponosno pomažući planeti da se oporavi od zlog grabežnog kapitalizma i drugih zala kratkokosog spoljnog sveta), a poslovi uglavnom nisu „uzvišeni“ i meditativni, nego podrazumevaju i skupljanje kolektivnog izmeta i njegovo pretvaranje u kompost (pazite, ne kompot!) za đubrenje.

Kopicl je i prema – okej, po svoj prilici prilično autofikcijskom – naratoru i prema drugim akterima, i prema uverenjima, mantrama, pa i praznovericama jednog vremena i jedne nestandardne društvene grupe i kulture blagonaklono ironičan, i taj je odmak veoma dobro odmeren: reklo bi se, ne bi valjalo ni da je bliže ni da je dalje od literarnog „samog sebe“ iz epohe događanja radnje romana.

Naposletku, komunarstvo se okončava kao jedna od faza u sazrevanju mladog bića, ljudskog i umetničkog, i sledi povratak u civilni život i u svoj grad, potom i odrađivanje onih građanskih stvari poput izvesnog etabliranja u profesiji i društvu, i taman kad je i naš više ne tako mlađani lik, a i čitalac zajedno s njim, pomislio da je jedna knjiga prirodno zaklopljena, stiže neočekivani apendiks: ništa još nije gotovo, a možda nikada neće ni biti; ono što činimo ima posledice, ponekad i one o kojima zadugo nemamo nikakvog pojma, ali će nas one pre ili kasnije zaskočiti. Nije red da pisac beleške o ovom romanu otkriva o čemu se konkretno radi i tako možda pomalo pokvari kompletan utisak i užitak budućem čitaocu i čitateljki, nego samo valja pridodati da se Kopicl u tom novom, posthipijevskom svetu snalazi ništa manje dobro, i odlično, a bez pretenzija na opštost bilo koje vrste, poentirajući jednu priču koliko individualnu, toliko i kulturno-društveno simptomatičnu.

I zaista, pravu stvar pita Elvis Kostelo: šta je to tako smešno u miru, ljubavi i razumevanju?

Autor: Teofil Pančić
Izvor: Vreme