Trajna šteta koju rat za sobom ostavlja centralna je tema knjiga Džejn En Filips još od njenog prvog romana, objavljenog pre gotovo četrdeset godina – od Drugog svetskog rata, preko rata u Vijetnamu, do Korejskog rata. Sada, u prelepom i izrazito melanholičnom romanu „Noćni čuvar“, svoju pažnju usmerava na Američki građanski rat.

U ovom romanu pratimo dvanaestogodišnju Konali i njenu majku tokom 1874. godine, dok pokušavaju da se oporave od dugotrajnih ratnih trauma. Majstorski prikazana scena bitke u Divljini jedina je scena borbe. Iako je rat završen čitavu deceniju ranije, njegova senka i dalje se nadvija nad civilima i vojnicima. „U nekim od tih gradova i dalje se bore, poravnavaju račune“, upozorava Džon O’Šej, noćni čuvar po kome je roman dobio ime. „Vatra je tek prigušena.“ O’Šej radi u azilu za umobolne – Trans-Aligeni u Zapadnoj Virdžiniji, državi koja se tokom rata odvojila od Virdžinije kako bi ostala u Uniji, iako u njoj i dalje žive brojni otvoreni simpatizeri Konfederacije.

Konali ne mari ko je tokom rata bio na kojoj strani; za nju su secesionisti i abolicionisti „svi bili istrošeni, izgubljeni ljudi“. Rođena je nakon što je njen otac 1861. godine otišao da se bori za Uniju, ostavivši trudnu suprugu na farmi na visokom planinskom grebenu Zapadne Virdžinije, u nadi da će ih izolovanost zaštititi. Radnja romana „Noćni čuvar“, međutim, počinje u aprilu 1874, kada Konali i njena skrhana majka, koja mesecima nije progovorila niti ustala iz kreveta, taljigama idu put azila. Razlog majčine katatonije, kako ubrzo postaje jasno, jeste zlokobni čovek koji upravlja tim taljigama; Konali ga oslovljava sa „tata“, ali dok nju i njenu majku ostavlja na stazi koja vodi ka azilu, on joj govori: „Ja ti nisam tata… i ti ne znaš ni kako se zovem.“

„Tata“ je jedan od onih istrošenih ljudi koji su lutali zemljom tokom rata i u godinama nakon njega koristili opšti metež kako bi pljačkali gde god su stigli. Pošto mu je dosadilo da maltretira majku, sada kada se povukla u tišinu, on i nju i Konali odvodi u azil, naređujući im da se lažno predstave kao „fina žena koja nema nigde nikog“ i njena mlada sluškinja. Konali se postepeno priseća događaja koji delimično objašnjavaju kako su dospele u ovu situaciju. Među tim sećanjima su i tri bebe – plod majčinog ropstva pod „tatom“ – koje su preuzeli drugi ljudi, kao i Dervla, njihova „komšijska baka“ obdarena natprirodnim sposobnostima, koja je učinila sve da zaštiti Konali i njenu majku od nasilnika. Postoje još mnoge tajne, ali nas je autorka već uveliko svojim majstorskim pripovedanjem uvukla u život azila, istovremeno budeći radoznalost obećanjem daljeg razotkrivanja prošlosti koju su Konali i njena majka za sobom ostavile.

Preplićući događaje iz 1864. i 1874. godine i vešto prebacujući pripovedačku perspektivu sa jednog lika na drugi, Džejn En Filips postepeno otkriva detalje o Konalinom ocu: kako su on i njena majka dospeli na planinski greben zajedno sa Dervlom i šta je dovelo do toga da „tata“ na katastrofalan način zaposedne njihovu farmu. Zaplet romana tako je pažljivo i privlačno osmišljen da je ogromna slučajnost koja uvodi Konalinog oca u događaje iz 1874. godine (skoro) potpuno ubedljiva. Čitaoci će je verovatno prihvatiti bez mnogo oklevanja, makar iz želje da saznaju šta će se dogoditi ovim izuzetno uverljivim likovima.

Isprepletene priče ovih likova obuhvataju mnoštvo tema i ideja. Dervla se priseća godina koje je provela kao robinja na jugu, gde se brutalno postupalo i sa porobljenim Afrikancima i siromašnim belcima. Jedna izuzetno potresna scena seksa dočarava jedan od najgnusnijih oblika muške dominacije nad ženama, dok Džejn En Filips više puta nagoveštava da „tata“ nije bio jedini koji se tako ophodio prema majci. Dervline natprirodne moći (koje možda poseduje i sama Konali) prikazane su kao oblik ženskog otpora toj dominaciji. Previranja među osobljem i štićenicima azila odvijaju se u posleratnom društvu koje je možda manje brutalno, ali i dalje klasno podeljeno, baš kao i pre građanskog rata. Kada konačno progovori, majka izgovara: „Ratni ožiljci traju. Pokolenjima…“

A od tih se ožiljaka ne može pobeći – ponajmanje u azilu, uprkos majčinom čvrstom uverenju, koje će biti tragično opovrgnuto u brutalnom raspletu romana. U tom ključnom trenutku i pravedni i nepravedni podjednako stradaju, baš kao što su stradali tokom rata. Vođena umetničkom savešću, Džejn En Filips ne želi da zažmuri pred tom istinom, ali njeno plemenito srce ipak ne dopušta da to bude kraj priče. Čitaocima upućuje setnu, ali optimističnu maksimu koja bi lako mogla da posluži kao epigraf za čitav roman: „Istrajnost je bila snaga.“

Autor: Vendi Smit

Izvor: washingtonpost.com

Prevod: Kristijan Vekonj