„Slejdova vila“: Duhovita priča o duhovima
Kao roman nastao iz niza tvitova „Slejdova vila“ predstavlja i pokaznu vežbu kako se Tviter može upotrebiti korisnije od obaveštavanja celog sveta šta smo doručkovali, ručali i gledali na televiziji. #poučno
Pet priča, dva duha, jedna kuća. Pab „Lisica i psi“. Vestvudova ulica. Nepažljiv prolaznik ne bi primetio. Ali Slejdov prolaz je odmah tu. Između. Mračan i uzak. Pozvani ga uvek pronalaze. Ulaze. Koračaju u mraku. Isprva niko ne primeti. Tek kada izgube nadu, vide. Vrata. Mala. Crna. Hladna na dodir. Njihov dodir. Onaj koji ih otvara. Ulaze. Predivno unutrašnje dvorište. Tu je i ona. Veličanstvena. Nemoguća. Slejdova vila. I njihovi domaćini. Blizanci. Brat i sestra. I snovi. Svaki gost ima snove. Nade. Želje. Slejdova vila je pravo mesto za njih. Snovi postaju stvarnost. A onda, kada su na korak od pravog života. Taman su pomislili. Kraj.
Ovo je siže svake od pet priča od kojih je sačinjeno sedmo delo Dejvida Mičela. Isprva nastala kao kratka priča napisana u 280 tvitova 2014. godine prerasla je u roman „Slejdova vila“ koju je na srpskom jeziku objavila izdavačka kuća Laguna. U pitanju je novo čitanje klasične horor priče o ukletoj kući sa duhovima. Deluje izvanredno što je ova priča inicijalno rasla i razvijala se, tvit po tvit, bez prethodno detaljno smišljenog koncepta. Autor je dopustio da ga ponese mašta i sloboda društvene mreže. Dejvid Mičel, zajedno sa referencama na svoja daleko poznatija dela „Atlas oblaka“ i naročito „Nevidljivi sati“, u ovu priču unosi svoj originalni senzibilitet, svoj doživljaj horora i strave.
Na svakih devet godina, istog datuma, na zidu Slejdovog prolaza pojavljuju se mala vrata koja vode do Slejdove vile. Ova vrata mogu da vide samo oni koji su pozvani u vilu. A pozvani su jer su, na neki način, posebni, drugačiji, usamljeni…. Starmali dečak, razvedeni policajac nasilnik, gojazna usamljena devojka, ambiciozna novinarka lezbijka… Oni naravno ne mogu da odbiju dolazak. U svakom pozivu je sadržano seme nade za koje se gosti, kao davljenici za slamku, hvataju. Ova nada je zapravo mamac na udici koju iz Sledove vile „zabacuju“ čudnovati i čudovišni brat i sestra blizanci. Kada žrtva zagrize njihovu udicu zauvek je izgubila šansu da izađe iz vile. Međutim, svaki posetilac za sobom ostavlja svojevrsni „odjek“ svoje svesti. Taj odjek ima cilj da narednom posetiocu prenese poruku. Poruku koja će ga spasiti ili doprineti uništenju jezive maskarade koja se krije iza Slejdove vile.
U svakoj priči polako otkrivamo i misteriju tajanstvenih blizanaca. Ko su oni? Šta su? Odakle su došli? Šta im je cilj?
„Slejdova vila“ je samostalno delo koje je nekim likovima, temama i idejama povezano sa ostalim radovima Dejvida Mičela. Knjiga je izašla bez velike pompe koja obično prati objavljivanje njegovih dela, tako da je možemo smatrati nekom vrstom „dodatka“ romanu „Nevidljivi sati“.
Kao samostalno delo „Slejdova vila“ predstavlja veoma efektivnu, jezivu, ali i duhovitu priču o duhovima. Nastala je sa očiglednim ciljem da uplaši i zabavi čitaoce, ali i da nas natera na razmišljanje o tome šta smo sve spremni da uradimo i žrtvujemo zarad ambicija i besmrtnosti. Predstavlja i pokaznu vežbu kako se Tviter može upotrebiti korisnije od obaveštavanja celog sveta šta smo doručkovali, ručali i gledali na televiziji. #poučno
Piše: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs
Pet priča, dva duha, jedna kuća. Pab „Lisica i psi“. Vestvudova ulica. Nepažljiv prolaznik ne bi primetio. Ali Slejdov prolaz je odmah tu. Između. Mračan i uzak. Pozvani ga uvek pronalaze. Ulaze. Koračaju u mraku. Isprva niko ne primeti. Tek kada izgube nadu, vide. Vrata. Mala. Crna. Hladna na dodir. Njihov dodir. Onaj koji ih otvara. Ulaze. Predivno unutrašnje dvorište. Tu je i ona. Veličanstvena. Nemoguća. Slejdova vila. I njihovi domaćini. Blizanci. Brat i sestra. I snovi. Svaki gost ima snove. Nade. Želje. Slejdova vila je pravo mesto za njih. Snovi postaju stvarnost. A onda, kada su na korak od pravog života. Taman su pomislili. Kraj.
Ovo je siže svake od pet priča od kojih je sačinjeno sedmo delo Dejvida Mičela. Isprva nastala kao kratka priča napisana u 280 tvitova 2014. godine prerasla je u roman „Slejdova vila“ koju je na srpskom jeziku objavila izdavačka kuća Laguna. U pitanju je novo čitanje klasične horor priče o ukletoj kući sa duhovima. Deluje izvanredno što je ova priča inicijalno rasla i razvijala se, tvit po tvit, bez prethodno detaljno smišljenog koncepta. Autor je dopustio da ga ponese mašta i sloboda društvene mreže. Dejvid Mičel, zajedno sa referencama na svoja daleko poznatija dela „Atlas oblaka“ i naročito „Nevidljivi sati“, u ovu priču unosi svoj originalni senzibilitet, svoj doživljaj horora i strave.
Na svakih devet godina, istog datuma, na zidu Slejdovog prolaza pojavljuju se mala vrata koja vode do Slejdove vile. Ova vrata mogu da vide samo oni koji su pozvani u vilu. A pozvani su jer su, na neki način, posebni, drugačiji, usamljeni…. Starmali dečak, razvedeni policajac nasilnik, gojazna usamljena devojka, ambiciozna novinarka lezbijka… Oni naravno ne mogu da odbiju dolazak. U svakom pozivu je sadržano seme nade za koje se gosti, kao davljenici za slamku, hvataju. Ova nada je zapravo mamac na udici koju iz Sledove vile „zabacuju“ čudnovati i čudovišni brat i sestra blizanci. Kada žrtva zagrize njihovu udicu zauvek je izgubila šansu da izađe iz vile. Međutim, svaki posetilac za sobom ostavlja svojevrsni „odjek“ svoje svesti. Taj odjek ima cilj da narednom posetiocu prenese poruku. Poruku koja će ga spasiti ili doprineti uništenju jezive maskarade koja se krije iza Slejdove vile.
U svakoj priči polako otkrivamo i misteriju tajanstvenih blizanaca. Ko su oni? Šta su? Odakle su došli? Šta im je cilj?
„Slejdova vila“ je samostalno delo koje je nekim likovima, temama i idejama povezano sa ostalim radovima Dejvida Mičela. Knjiga je izašla bez velike pompe koja obično prati objavljivanje njegovih dela, tako da je možemo smatrati nekom vrstom „dodatka“ romanu „Nevidljivi sati“.
Kao samostalno delo „Slejdova vila“ predstavlja veoma efektivnu, jezivu, ali i duhovitu priču o duhovima. Nastala je sa očiglednim ciljem da uplaši i zabavi čitaoce, ali i da nas natera na razmišljanje o tome šta smo sve spremni da uradimo i žrtvujemo zarad ambicija i besmrtnosti. Predstavlja i pokaznu vežbu kako se Tviter može upotrebiti korisnije od obaveštavanja celog sveta šta smo doručkovali, ručali i gledali na televiziji. #poučno
Piše: Milan Aranđelović
Izvor: bookvar.rs
