Skidanje prašine sa jedne stare beogradske misterije – Prikaz knjige „Do viđenja!“
Da li ste čulu za gospođu Dragu Mitrićević? Početkom 1933. godine ceo Beograd kao da je brujao samo o njoj i njenom nestanku. Ta ekscentrična starija žena živela je u samom centru, u Ulici kralja Milana 5, kao jedina stanarka ogromne zapuštene kuće. Društvo su joj pravila dva nemačka ovčara, gusan i kokoške. Nije krila da životinje voli više od ljudi, a rodbinu je izbegavala i opanjkavala kad god je bila u prilici. Zahvaljujući mahinacijama svog oca, gospođa Draga je posedovala znatno bogatstvo, ali u novcu nije uživala: čuvala ga je, kao i druge dragocenosti, u sefovima nekoliko beogradskih banaka, za sebe odvajajući samo onoliko koliko je bilo potrebno da preživi, ne više od toga. Nakon njenog nestanka krajem januara 1933. godine, policija se našla pod velikom pritiskom da što pre otkrije šta joj se dogodilo. Slučaj nestanka bogatašice punio je danima i danima stupce beogradskih novina, a zbog svoje senzacionalnosti privukao je pažnju čak i inostranstvu. Šta se dogodilo sa najbogatijom Beograđankom svih vremena?, pitanje je koje krasi korice knjige „Do viđenja!“. Živojin Petrović, autor „prvog srpskog dokumentarnog trilera“, zainatio se da pruži odgovor, usput rekonstruišući život Beograda sa početka 30-ih godina prošlog veka. Brisanje prašine je retko kad baš ovoliko uzbudljivo.
Knjiga „Do viđenja!“ se bavi zločinom koji se zaista dogodio u našem glavnom gradu i zasnovana je na autentičnim dokumentima i novinskim člancima. Slučaj Mitrićević je danas potpuno zaboravljen, ali je u svoje vreme privlačio isto onoliko pažnje koliko danas ubistvo pevačice Jelene Marjanović. Dokumentacija o slučaju je bogata i mogla se pronaći u raznoraznim arhivama, pa je tako Petrović prionuo na posao: sakupio je izjave svedoka i optuženih, zapisnike, dokumenta i novinske članke, pa sve to iskoristio kao građu za delo koje jeste dokumentarističko, ali koje se čita kao pravi kriminalistički roman. Petrović za svog junaka bira Radu Popovića, u to vreme načelnika Odeljenja beogradske kriminalističke policije. Popović nas „vodi“ kroz slučaj nestanka koji ubrzo prerasta u slučaj ubistva (i to prilično krvavog!), a knjiga je obogaćena fotografijama iz tog vremene i brojnim faksimilima. Petrović veoma brižljivo prikazuje lik i delo Drage Mitrićević i njen život se sagledava iz različitih uglova. Da li je ova bogatašica zaslužila da umre ili je tragična žrtva nesrećnog spleta okolnosti? Da li je bila plemenita ili pokvarena do srži? Jednostavan odgovor na ova pitanja ne postoji, ali ono što je sigurno jeste da je „Do viđenja!“ svojevrsni književni spomenik ovoj ženi čija sudbina dokazuje da bogatsvo ne mora da donese sreću.
Ne kaže se zabadava da „život piše romane“. U slučaju Mitrićević se toliko toga dogodilo i toliko je toga zabeleženo, pa materijala svakako nije nedostajalo. Ubijena je bila čudna žena i ovo je pre svega knjiga o njoj, njenom životu i smrti, ali i knjiga o njenoj rodbini i veoma zapetljanoj porodičnoj situaciji krcatoj preranim i sumnjivim smrtima. Veoma je važno naglasiti da pisac ne izvodi svoje zaključke i tvrdnje o ovom komplikovanom slučaju, već samo raspoređuje sve raspoložive podatke u tečnu i razgranatu priču, ostavljajući čitaocu mogućnost da sam proceni ili barem nasluti šta se zaista dogodilo tog sudbonosnog januarskog dana. Petrović se koristi isključivo postojećom dokumentacijom, ne izmišlja i ne dodaje (možda samo veoma malo u delovima koji se tiču Popovića i koji služe kao vezivno tkivo između dokumentovanih svedočanstava), što ga do izvesne mere sputava tokom pričanja priče, ali sa druge strane ova strategija omogućava da dobijemo jedno pošteno svedočanstvo, što je veoma važno pošto je u fokusu istinit događaj.
Listajući stranice Petrovićeve knjige, pred nama polako izranja stari Beograd. A grad, naravno, pre svega čine njegovi stanovnici – ovoga puta oni koji su, na ovaj ili onaj način, umešani u slučaj. Velibor Bora Jovanović, direktni naslednik zlosrećne bogatašice, jedan je krajnje mutan tip i verovatno zaslužuje vlastitu knjigu. Tu su, zatim, dvojica muškaraca optužena za zločin – Jovan Olujić i Adam Roksandić, te „lopov džentlmen“ Ivan Koloman Rajter, a deo istrage postaje i telepata Luj Rozenštajn koga je policija pozvala da im pomogne u rešavanju slučaja. Impresivna skupina sumnjivaca i vagabunda, zaista! „Do viđenja!“, famozni epitafni natpis na porodičnom nadgrobnom spomeniku koji je lično osmislila gospođa Draga i koji je iskorišćen za naslov Petrovićeve knjige, dobija dodatni značaj u samoj završnici knjige, posluživši kao odlična osnova za pomalo neočekivanu ali svakako veoma efektnu poentu koja, onoliko koliko je to bilo moguće, zaokružuje priču o ovoj beogradskoj misteriji.
„Do viđenja!“se trenutno nalazi na prvoj mestu Lagunine top-liste publicistike. Ne bez razloga. Živojin Petrović se u svojoj prethodnoj knjizi „Nestvarno, a stvarno“ (2019) pozabavio neverovatnim pričama iz naše prošlosti, a njegovo novo delo predstavlja korak dalje i ukazuje, nadam se, na smer u kome će dalje ići njegova spisateljska karijera. Dokumentarističke knjige o istinitim slučajevima ubistava i zločina (tzv. true crime) česte su u svetu, i ima ih zaista odličnih (setimo se samo „Hladnokrvnog“ Trumana Kapotea ili „Mojih mračnih mesta“ Džejmsa Elroja), tako da se Petrović nalazi na zahvalnom terenu. Neka samo tako nastavi.
Autor: Đorđe Bajić
Izvor: citymagazine.rs
Knjiga „Do viđenja!“ se bavi zločinom koji se zaista dogodio u našem glavnom gradu i zasnovana je na autentičnim dokumentima i novinskim člancima. Slučaj Mitrićević je danas potpuno zaboravljen, ali je u svoje vreme privlačio isto onoliko pažnje koliko danas ubistvo pevačice Jelene Marjanović. Dokumentacija o slučaju je bogata i mogla se pronaći u raznoraznim arhivama, pa je tako Petrović prionuo na posao: sakupio je izjave svedoka i optuženih, zapisnike, dokumenta i novinske članke, pa sve to iskoristio kao građu za delo koje jeste dokumentarističko, ali koje se čita kao pravi kriminalistički roman. Petrović za svog junaka bira Radu Popovića, u to vreme načelnika Odeljenja beogradske kriminalističke policije. Popović nas „vodi“ kroz slučaj nestanka koji ubrzo prerasta u slučaj ubistva (i to prilično krvavog!), a knjiga je obogaćena fotografijama iz tog vremene i brojnim faksimilima. Petrović veoma brižljivo prikazuje lik i delo Drage Mitrićević i njen život se sagledava iz različitih uglova. Da li je ova bogatašica zaslužila da umre ili je tragična žrtva nesrećnog spleta okolnosti? Da li je bila plemenita ili pokvarena do srži? Jednostavan odgovor na ova pitanja ne postoji, ali ono što je sigurno jeste da je „Do viđenja!“ svojevrsni književni spomenik ovoj ženi čija sudbina dokazuje da bogatsvo ne mora da donese sreću.
Ne kaže se zabadava da „život piše romane“. U slučaju Mitrićević se toliko toga dogodilo i toliko je toga zabeleženo, pa materijala svakako nije nedostajalo. Ubijena je bila čudna žena i ovo je pre svega knjiga o njoj, njenom životu i smrti, ali i knjiga o njenoj rodbini i veoma zapetljanoj porodičnoj situaciji krcatoj preranim i sumnjivim smrtima. Veoma je važno naglasiti da pisac ne izvodi svoje zaključke i tvrdnje o ovom komplikovanom slučaju, već samo raspoređuje sve raspoložive podatke u tečnu i razgranatu priču, ostavljajući čitaocu mogućnost da sam proceni ili barem nasluti šta se zaista dogodilo tog sudbonosnog januarskog dana. Petrović se koristi isključivo postojećom dokumentacijom, ne izmišlja i ne dodaje (možda samo veoma malo u delovima koji se tiču Popovića i koji služe kao vezivno tkivo između dokumentovanih svedočanstava), što ga do izvesne mere sputava tokom pričanja priče, ali sa druge strane ova strategija omogućava da dobijemo jedno pošteno svedočanstvo, što je veoma važno pošto je u fokusu istinit događaj.
Listajući stranice Petrovićeve knjige, pred nama polako izranja stari Beograd. A grad, naravno, pre svega čine njegovi stanovnici – ovoga puta oni koji su, na ovaj ili onaj način, umešani u slučaj. Velibor Bora Jovanović, direktni naslednik zlosrećne bogatašice, jedan je krajnje mutan tip i verovatno zaslužuje vlastitu knjigu. Tu su, zatim, dvojica muškaraca optužena za zločin – Jovan Olujić i Adam Roksandić, te „lopov džentlmen“ Ivan Koloman Rajter, a deo istrage postaje i telepata Luj Rozenštajn koga je policija pozvala da im pomogne u rešavanju slučaja. Impresivna skupina sumnjivaca i vagabunda, zaista! „Do viđenja!“, famozni epitafni natpis na porodičnom nadgrobnom spomeniku koji je lično osmislila gospođa Draga i koji je iskorišćen za naslov Petrovićeve knjige, dobija dodatni značaj u samoj završnici knjige, posluživši kao odlična osnova za pomalo neočekivanu ali svakako veoma efektnu poentu koja, onoliko koliko je to bilo moguće, zaokružuje priču o ovoj beogradskoj misteriji.
„Do viđenja!“se trenutno nalazi na prvoj mestu Lagunine top-liste publicistike. Ne bez razloga. Živojin Petrović se u svojoj prethodnoj knjizi „Nestvarno, a stvarno“ (2019) pozabavio neverovatnim pričama iz naše prošlosti, a njegovo novo delo predstavlja korak dalje i ukazuje, nadam se, na smer u kome će dalje ići njegova spisateljska karijera. Dokumentarističke knjige o istinitim slučajevima ubistava i zločina (tzv. true crime) česte su u svetu, i ima ih zaista odličnih (setimo se samo „Hladnokrvnog“ Trumana Kapotea ili „Mojih mračnih mesta“ Džejmsa Elroja), tako da se Petrović nalazi na zahvalnom terenu. Neka samo tako nastavi.
Autor: Đorđe Bajić
Izvor: citymagazine.rs
