Koliko je razlika a koliko sličnosti između tri generacije koje su jedna za drugom došle na ovaj tako veliki a ponekad tako mali svet?

Dokle se može uspostaviti razumevanje između roditelja i deteta, a odakle počinju nesuglasice i nerazumevanje?

Da li iskustvo sa roditeljem može čoveku biti putokaz da sutra lakše razume svoje dete?

Može li srednja generacija balansirati između navika roditelja i ambicija deteta?

Ovo su samo neka od životnih pitanja koja iskrsavaju tokom čitanja knjige Branka Anđića „Veličina sveta“, a u kojoj glavni junak i ujedno pripovedač daje slikovit prikaz sopstvenog detinjstva i mladosti, dok paralelno pokušava da spozna i razume mladost svog deteta, tako da su pričama od kojih je knjiga sačinjena zaista obuhvaćene tri generacije, ali samo iz perspektive jedne.

Pritom treba imati u vidu da se radi o generacijama koje su doživele i svojim očima videle toliku promenu sveta koliko verovatno nijedna prethodna generacija nije videla, a kako pripovedač sâm naglašava da je rođen sredinom dvadesetog veka, može se reći da je tokom svog života video dva, pa i tri različita sveta – naravno, kad se u obzir uzme sav tehnološki napredak tokom druge polovine dvadesetog stoleća, ali i turbulentne sociološke promene koje iz generacije u generaciju idu sve brže.

Najzad, nije za to vreme samo tehnologija napredovala niti se menjao samo način života, nego su ekspanziju doživeli i apetiti koji čoveka opsedaju i ne daju mu mira dok ne dođe do svakog kutka planete koji bi želeo da pohodi, tako da se izraz iz naslova bez preterivanja može shvatiti kao relativan i promenljiv iz generacije u generaciju, jer zaista deluje da je svet bio veći dok se o njemu manje znalo.

Od letovanja na Jadranu koja su u detinjstvu morala izgledati kao najluksuznija putovanja, preko evropskih skijališta i mediteranskih plaža, do južnoameričkih izolovanih ostrva, a sve uz kvalitetna vina i ozbiljno shvaćene partije šaha, pripovedač „Veličine sveta“ daje pregled svog života tako što najmanje govori o sebi, a mnogo više o svom ocu i o svom sinu, o njihovim naravima i ambicijama, o njihovim svetovima koji su toliko udaljeni i različiti a ipak na momente mogu biti i slični.

Uprkos svemu tome, pa i uprkos generacijskom jazu koji nije neočekivan, glavni junak Anđićeve knjige savršeno se uklapa u svako vreme i u svaku situaciju, pa i u onu koja za njegovo detinjstvo može delovati previše ozbiljno i konzervativno, kao i u onu koja za njegovo zrelo doba može delovati previše slobodno i nekonvencionalno.

Stoga bi čitalac mogao pomisliti da pred sobom ima savršenog čoveka koji nikada nije postojao niti će ikada postojati, ali ako se priče zasebno sagledaju, sigurno će svako bar ponegde pronaći situaciju iz sopstvenog života, pa bi se moglo zaključiti da je junak Anđićeve proze zapravo prototip jedne generacije, takoreći njena sinteza i njen dostojni predstavnik.

Praveći panoramu triju generacija tako što postepeno, iz priče u priču, sastavlja svojevrsni mozaik, pripovedač nesumnjivo pokazuje da je svaki život, svaka generacija, pa i svaki svet, sačinjen od sitnica, od malih zadovoljstava, ali da upravo to čini svet tako velikim.

I kao što se veličina sveta može smatrati relativnom kategorijom, pokazaće se da i odnos među generacijama može biti relativan, jer neminovan je onaj trenutak kad čovek mora da postane roditelj svom roditelju, a kad to prihvati, čini i sebe velikim čovekom i svet čini još većim i lepšim.

Autor: Dušan Milijić