U novoj knjizi „Majmunac: Kralj beogradskih apaša“ pisac Šimon A. Đarmati donosi uzbudljivu priču o Dragutinu Dragom Mitroviću, našem najtipičnijem predstavniku čuvene organizovane bande, koji je čitave tri decenije zadavao muke beogradskoj policiji.

Ljudi često romantizuju prošlost, prikazuju je kao doba koje nam je izmaklo i za kojim valja patiti. U svojoj novoj knjizi Šimon A. Đarmati radi ono što mu najbolje ide: prikazuje nam prohujala vremena, ne skrećući pogled od onog ružnog i kriminogenog, istovremeno uspevajući da nas zabavi, začudi, zaintrigira. Ovako književni kritičar Đorđe Bajić opisuje delo „Majmunac“, u kojem Đarmati na književnu scenu, posle baba Anujke, Lele fatalne i beogradskih vračara, izvodi Dragutina Dragog Mitrovića.

Kako dolazite do ljudi čije su životne priče kao stvorene da budu zapisane u knjigama?

Iza mene je period od nekoliko decenija istraživačkog rada. Moglo bi se reći da je sve počelo idejom da se napiše knjiga o trovanjima iz jednog posebnog ugla. Pošto su mnoge toksikološke knjige prilično suvoparne, ideja mi je bila da u njih unesem malo živosti opisujući načine trovanja, stanja, patnje otrovanih. Do tih podataka mogao sam doći jedino pretraživanjem arhivske građe sačuvane u različitim istorijskim arhivima ili listanjem novina koje su detaljno i koloritno izveštavale o tada aktuelnim sudskim procesima trovačima. Kada sam prvi put udahnuo finu, sivu arhivsku prašinu, nisam ni pomislio na zavisnost koja me je tog trenutka tako snažno ščepala da danas svoj život bez arhiva teško mogu da zamislim. Dok sam tragao za podacima vezanim za trovanja, nailazio sam i na druge interesantne događaje iz oblasti kriminala. Posebno iz perioda između dva svetska rata. Tako su, osim knjige o čuvenoj trovačici baba Anujki, nastale knjige o fatalnoj Leli Salević i o beogradskim vračarama. U njima su opisani likovi koji su svojevremeno izazivali pažnju čitalačke publike i o kojima su izveštavale tadašnje novine. Pri tome, to ne bi bilo tako da čitaoce te teme nisu zanimale. Zato su i članci bili praćeni krupnim, neobičnim i privlačnim naslovima, veoma karakterističnim i za današnju „žutu štampu“.Tako sam došao i do Dragutina Mitrovića – Majmunca.

Šta je za Vas kao pisca bilo najuzbudljivije u pisanju o apašu Dragutinu Dragom Mitroviću?

Majmunac je po mnogo čemu bio interesantna pojava u svetu kriminala Beograda i Srbije. Ceo njegov život, od ranog dečaštva, sveo se na drske krađe, hapšenja, suđenja, odlazaka na izdržavanje kazne i neverovatno osmišljenih bekstava iz različitih kazamata. Bez obzira na to što je bio apaš, i to jedan od onih najpoznatijih, moram priznati da me je u nekim trenucima dirnula njegova teška sudbina. Pogotovo što se nije radilo o nekom okorelom ubici. To, naravno, nije ništa neobično, budući da je odnos ljudi prema kriminalcima često ambivalentan. Osim Majmunca, knjiga obuhvata i druge beogradske apaše i apašice sa bogatom ilustracijom njihovih likova i dela. Otkrivanja svih tih apaških avantura, njihove domišljatosti i smelosti bila su neobično uzbudljiva. A jedna od tih je svakako praćenje ljudi sa debelim buđelarima na vašarima i njihovo neprimetno obeležavanje čičkom, kako bi drugi apaši, secikese, imali pred sobom jasno obeleženu žrtvu.

Da li Vas je i u kom smislu ispisavanje njegovog života promenilo, čemu nas uči njegova priča?

Dovoljno sam zreo i formiran kao ličnost da bi me bilo šta u mojim godinama promenilo. Mnogo toga sam napisao iz sfere kriminala, pa mu se ipak nisam odao (šalim se). Niti nameravam (ne šalim se). Uostalom, ja samo pišem o kriminalu a ne doživljavam ga. Kriminalci mi nisu uzori, niti smatram da oni to treba da budu bilo kome. Majmunčeva priča je poučna u smislu neisplativosti bavljenja zanatom kojim se Majmunac, mora se priznati, veoma vešto bavio. Život mu je prošao bez života. Nigde pravog doma i iskrenog druga. Pri kraju karijere pomalo zaboravljen i potisnut najezdom novih i mlađih kriminalaca. O tome uostalom najbolje govore njegove reči izgovorene posle poslednjeg suđenja, kada je, kao već prilično oronuo i ozbiljno narušenog zdravlja, osuđen na pet godine robije. „Zadovoljan sam presudom. Policija me progoni, lopovi me ne primaju. Idem na robiju među ljude.“

Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 51