Porodične sage, hronike koje nisu bile hagiografije nego spoj autentičnih podataka i mašte autora, postale su popularan romaneskni žanr negde od početka dvadesetog veka pa sve dok se na literarnoj sceni nisu pojavila postmoderna dela.

Mene su porodičnim sagama privukli romani poput „Budenbrokovi – propast jedne porodice“, Tomasa Mana, „Hronike o Forsajtima“ Džona Golsvortija kao i drama jugoslovenskog klasika Miroslava Krleže „Gospoda Glembajevi“.

Posle dosta vremena ponovo sam se srela sa ovim žanrom, kome pripada delo mlade italijanske književnice Stefanije Auči (1974) „Sicilijnaski lavovi“ (Roman o porodici Florio) koje je krajem prošle godine objavila u srpskom prevodu izdavačka kuća Laguna.

Zanimljivo je da je roman „Sicilijanski lavovi“ njegova autorka prvo objavila u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je odmah postao hit, a zatim u Nemačkoj, Holandiji, Francuskoj i Španiji da bi tek 2019. bio objavljen u Italiji.

Na maternjem jeziku autorke roman je odmah doživeo da bude nagrađen nacionalnom nagradom „Regium Juli" u kategoriji narativa.

Aučijeva je, inače, rođena u Trapaniju i po završenim studijama je radila u advokatskoj kancelariji, da bi se zatim posvetila predavanju. Od prvih dana na univerzitetu oprobavala se u pisanju i prvi roman je objavila 2015. godine, a potom i nekoliko eseja.

Postala je žiteljka Palerma gde je zasnovala porodicu, a ljubav prema ovom gradu ju je podstakla da se lati traganja za podacima o jednoj od najpoznatijih porodica u njemu. Tako je pretresla biblioteke i onovremene hronike o porodici Florio i njenom „zlatnom dobu“ od dolaska u Palermo iz sela Banjara u Kalabriji na kraju 18. do kraja 19. veka.

Za taj period autorka se postarala da na kraju knjige doda porodično stablo Floriovih jer im se u 20. veku gubi svaki trag ili, barem, nisu više živeli u Palermu.

Tragajući na internetu o palermskim Florijima saznala sam da je književnica veoma precizno ispričala priču o putu koji su prevalili od siromašnih došljaka koji su se mučno probijali da postanu veoma uspešni preduzimači i da Palermo izvuku iz feudalne zaostalosti u jedan od centara sicilijanske privrede.

„Prema tekstu u kome se autorka zahvaljuje onima koji su joj pomogli da napiše 'Sicilijanske lavove' ona smatra da je 'najvažnija stvar ne samo priča o porodici Florio, već o gradu Palermu' koji mnogo voli.

Istorijski podaci do kojih sam došla poslužili su mi da ispletem priču a tamo gde nije moglo da dopre znanje, doprla je fantazija: ukratko, dopro je roman, doprla je želja da se učini pravda jednoj izvanrednoj porodici koja je i po dobru i po zlu obeležila jednu epohu", istakla je književnica.

„Ovo je moja priča, u smislu da sam je napisala onako kako sam je zamislila da se uvučem u nabore vremena, da rekonstruišem ne samo život jedne porodice već i duh jednog grada i jednog vremena", zaključila je autorka „Sicilijanskih lavova“.

„Zahvaljujući Florijima i danas je na visokoj ceni njihovo vino Marsala, mi jedemo tunjevinu iz konzervi koje su oni izumeli, i dalje jedno od sicilijanskih brodogradilišta ima među osnivačima njihovo ime, a za njih je izgrađen jedan od najlepših letnjikovaca u blizini Palerma koji je turistička atrakcija“.

Da bi sagu o porodici Florio učinila zabavnijom za čitanje, spretno je uplela njihove privatne živote koristeći svoju bujnu maštu...

Potpuno sam se složila sa jednom italijanskom kritičarkom i Aučinom koleginicom po peru – Nadijom Teranova – koja je napisala da „odavno nije pročitala sličan roman: velika priča i velika književnost. Događaji i ljudska osećanja su poduprti zrelim pisanjem punim srasti i ljupkosti. Stefanija Auči je napisala divan, nezaboravan roman.“

U svom prikazu knjige, magazin Veniti fear je između ostalog napisao da je „Priča o legendarnoj porodici... uzbudljiv presek javne i privatne istorije“.

Autor: Vera Kondev
Izvor: fakti.org