Pročitao sam Zeku van redosleda. U pitanju su četiri knjige – četiri i po, ako uključimo kasnu novelu, „Rabbit Remembered“ – svaka pisana krajem dekade između 1960 i 1990: „Trči, Zeko, trči“, „Povratak Zeca“, „Zeka je bogat“ i „Rabbit At Rest“. Ali to nisam znao kada sam negde oko 1988. uzeo „Zeka je bogat“, pročitao jednu rečenicu i pomislio: „Naravno da ću ovo da kupim“. Kada sam otkrio da postoje dva naslova koja prethode ovome, bio sam podjednako zaprepašćen – poput nekog ko je shvatio da je nekako pokvario „Povratak u budućnost“ 1. i 2, tako što je prvo pogledao treći deo – i uzbuđen, jer je to značilo da ima još toga da se čita.

Kada ljudi pričaju o Apdajku, uglavnom prvo pomenu prozu. Primetićete mnogo prideva koji idu uz opis njegove proze – svetla, izglačana i tome slično – i stvarno, on je najveći stilista američke književnosti, veći čak i od Foknera ili Ficdžeralda. Ali taj fokus na prozi naginje ka ideji da je Apdajk  snadbevač lepote bez suštine, dok je u stvari, njegovo pisanje, koliko god lirsko uvek bilo u službi lika. A likovi su kod njega uvek kompleksni. Na primer: u „Povratku Zeca“, kada Hariju tast kaže da mu žena Dženis ima aferu, slabiji pisac bi ovde reakciju glavnog lika učinio besnom ili ljubomornom, dok nam Apdajk kaže da „hladnoća puna nade raste unutar njega... nisu pristigle još sve vesti: nova kombinacija će možda razbiti ovaj ustajali mir.“

Kada me pitaju zašto više volim Apdajka od Beloua i Rota, kratak odgovor je: Hari Angstrom. Belou i Rot – posebno Belou – mogu samo da pišu o likovima poput njih samih: akademici, intelektualci, pisci, ljudi koji poseduju veliku lingvističku moć. Hari je prodavac tojota. Njegova politika je prilično nazadna, stav prema ženama i deci neprogresivan. On nije artikulisan čovek: kao takav, on je suprotnost Apdajku.

A opet, neverovatnom književnom majstorijom – unutar i van Harijevog stanovišta i opisujući šta Hari misli na način na koji on ne bi umeo – Apdajk je sposoban da pretvori običnog momka u velikog proroka, prizmu kroz koju ceo život može da se prožme. U pitanju je književni mađioničarski trik bez premca.

Brzo nakon čitanja Zeke, negde sam pročitao Apdajkovu mantru, smatrao je da je cilj njegovog rada „dati svakodnevnici lepotu koju zaslužuje“. Mislim da je to fantastična izjava za umetnost: svako ko se slaže mora da pročita Zeku, remek-delo Džona Apdajka, veliku operu od četiri čina divne svakodnevnice.

Autor: Dejvid Badiel
Izvor: independent.co.uk
Prevod: Miloš Vulikić