Pod pojmom književnost obuhvaćeno je mnogo podvrsta, ali književnost za decu može se izdvojiti kao jedna od možda najbitnijih.

Kada imate cilj da najmlađu publiku zainteresujete za ono što ste napisali, onda znajte da ste sebi dali veoma veliki zadatak.

Deca su radoznala, željna novih avantura koje će ih odvesti u neke druge svetove, ona su najiskrenija publika koja će uvek reći ono što misli. Zbog toga i jeste najteže stvarati priče koje će biti usmerene ka deci.

Veoma je važno da knjiga detetu postane prijatelj od malih nogu jer će uz pomoć knjige moći da stvara kritično mišljenje, prepoznaje dobro i loše, usvaja vaspitne zadatke koji mu nisu nametnuti sa „moraš to“. Pored toga, upoznaje razne svetove koji su izmaštani i koji samo pospešuju dečju bujnu maštu.

Aleksandra Filipović vrlo dobro zna kako treba sa decom. Njena oba romana jednako su dobra ,ali bih blagu prednost dala upravo romanu „Serafina Krin i Srce sveta“. 

Upoznata sam s Aleksandrinim stvaralaštvom kroz roman „O krilima i čudima“ pa je tako bilo logično da se njen drugi roman nađe na mojim policama. Biću iskrena i reći da je strpljivo čekao svoj red da zasija u punom sjaju.

Radnja je smeštena u grad Sumrakovac gde živi porodica Krin. Serafinina majka je veštica, a otac vilenjak. Ona ipak želi da postane pisac. Za svoj rođendan dobija raskošni paviljon u kojem će se održati proslava njenog dvanaestog rođendana, ali jedan detalj joj je zapao za oko; na četiri ugla stoje četiri slova: L, S, P, V.

Jednoga dana Serafina je shvatila da je boja vode u Magoviji postala bezbojna, umesto zelene; da je dedi nestalo uvo, tati krilo, a mami kosa. Tada je shvatila da se nešto ozbiljno dešava.

Rešena da stvar uzme u svoje ruke i reši problem koji je zadesio sve ljude u Magoviji, Serafina Krin kreće u avanturu, ali ne sama.

Društvo joj prave neizmerno sladak i plašljiv pas Loki i dva druga koji bez straha kreću da reše problem. Kada dobiju malu pomoć kako da reše problem, shvataju da će im biti potrebno da budu složan tim. Potrebni su znanje i spretnost, ali ništa bez sloge koja će ih na kraju ujediniti da Magoviju vrate u prvobitno stanje.

Svi junaci pokazali su izuzetne osobine, ali Loki je osvojio moje srce. Taj mali krzneni stvor je toliko plašljiv i duhovit da sam se njegovim doskočicama smejala iz sveg glasa, zamišljajući ga upravo kako ga je Aleksandra opisala.

Neko bi rekao da ova knjiga ne bi bila to što jeste bez glavne junakinje Serafine, i možda to jeste velika istina; ona je pokretač svega, cele te male družine koja se hrabro borila. Ipak, ako izuzmemo meni omiljenog Lokija, rekla bih da su upravo svi oni doprineli da ova knjiga bude jedna od najboljih koju sam pročitala ove godine. Ako se vratimo na početak ovog teksta, gde sam pominjala vaspitne zadatke, mogla bih reći da je Aleksandra dala besplatnu lekciju svima kako treba biti pravi drug i koliko je čisto srce veoma bitno.

Živimo u vremenima kada je svako okrenut svojim brigama i problemima, a ne kaže se za džabe da se pravi prijatelji mogu nabrojati na prste jedne ruke. Serafina ima sreću da ima tri najbolja druga koji su uvek tu za nju.

Koliko god čuvena rečenica iz „Malog princa“ nekada delovala kao previše puta korišćena, ona se savršeno uklapa u ovaj roman jer zaista se samo srcem dobro vidi.

Pored sjajne priče, divnih junaka i njihovih dobrih osobina, Aleksandrine priče prave i divne rečenice i misli kojima upotpunjuje čitav doživljaj romana. Evo nekih koje sam izdvojila:

Ponekad je život strašan i tužan, ali je i predivan. Mora se disati punim plućima, tako da u njima ne ostane mnogo prostora za strah. Svaki udah treba odživeti kao da je poslednji.
Čitanje stvara neograničen broj svetova.
Visoki ciljevi su za one koji se ne boje da polete.
Ko se uzdiže, najpre neka proveri ume li da se prizemlji.
Ponekad je ono što smatramo nedostatkom naša najveća prednost.

Autor: Radmila Marković
Izvor: saknjigomnati.rs