Selimiru Raduloviću uručena nagrada „Meša Selimović“
U utorak 16. aprila na Kosančićevom vencu u Beogradu, na mestu nekadašnje Narodne biblioteke, pesniku Selimiru Raduloviću svečano je uručena prestižna nagrada „Meša Selimović“ za pesničku zbirku „Zapis na stubu, Jerusalimskom“ koju Večernje novosti 36. put dodeljuju za najbolju knjigu iz prošlogodišnje produkcije.
Priznanje je dobitniku uručio glavni i odgovorni urednik Večernjih novosti Milorad Vučelić, a pored dobitnika, na svečanosti su govorili i episkop Ilarion i književni kritičar Zoran Đerić, dok je delove iz knjige čitao glumac Nebojša Dugalić.
Episkop Ilarion je u svom govoru rekao: „Pesnik nas hrabri da ispod ruševina našeg bića pronađemo kamen krajeugaoni, kamen zaključni, i da ga postavimo kao ukras svoda novoga grada koji treba da zidamo, da spasimo dete ispod ruševina i da ga negujemo u sebi i prinesemo Gospodu. Da gradimo u sebi Jerušalaim, tvrđavu mira, da bi nas on prepoznao kao svoju decu kada siđe na zemlju kao nevesta ukrašena, i da nas primi u svoje zidine kao živo kamenje, živo ugljevlje koje će skladno saliveno u jednu zgradu postojati u vekove vekova. Hvala na ovom nadahnuću za pesmu i podvig za nastavak puta ka slobodi.“
Zoran Đerić je na početku istakao da je Radulović jedan od najistaknutijih savremenih srpskih pesnika: „U nastojanju ’da ispiše list novi u Knjizi nebeskoj’, Selimir Radulović je napisao neke od stihova koji će obasjati ’i taj stidljivi plam sveće’, najveća vatra onog koji veruje, ali i strahuje, onog koji je grešio i kajao se, učenika koji je krenuo za svojim Učiteljem. Tu negde između svakodnevnih motiva i tzv. večnih tema, između anđeoskog i božanskog, odnosno sestrinskog i bratskog, majčinskog i očinskog; između svetlosti i tame, beline i tavnosti, nepomućene lepote i preteće senke; od melanholičnog do elegičnog osećanja; od trenutnog i prolaznog do uzvišenog i patetičnog; čak do filozofskih i metafizičkih prostora – rasprostire se Radulovićeva pesnička poslanica.“
U svojoj besedi, laureat je, između ostalog, rekao: „Radosna je i puna časti za mene prilika da se pridružim koloni mojih kolega koji su stali pod književnu zastavu Meše Selimovića, izuzetnog pisca i časnog čoveka. Reč je o autoru koji je, u svojim delima, tražio i nalazio meru istinske književne reči, ali i luku spasa u kojoj će naći kakvu-takvu utehu. Pesma i molitva nedre iz istog gnezda. I jedna i druga imaju krila i oči duše. Pesma je, kao i molitva, disanje. Kad čovek diše – živ je. I molitva i pesma čoveka čine živim. Pesma, kao i molitva, nije stvar pripreme, usredsređenosti, već dar, Očev. Ona nije merljiva udelom pesničkog napora. Pesnik može biti spreman za pesmu, ali je pitanje da li je to dovoljno. Jer, ništa ne biva, kao i u slučaju molitve, bez blagoslova, Očevog.“
Svečanosti su prisustvovali brojne kolege pisci, dobitnici nagrade „Meša Selimović“ ranijih godina – Vladimir Pištalo, Vladimir Kecmanović, Vesna Kapor, Ivan Negrišorac i drugi.
Episkop Ilarion je u svom govoru rekao: „Pesnik nas hrabri da ispod ruševina našeg bića pronađemo kamen krajeugaoni, kamen zaključni, i da ga postavimo kao ukras svoda novoga grada koji treba da zidamo, da spasimo dete ispod ruševina i da ga negujemo u sebi i prinesemo Gospodu. Da gradimo u sebi Jerušalaim, tvrđavu mira, da bi nas on prepoznao kao svoju decu kada siđe na zemlju kao nevesta ukrašena, i da nas primi u svoje zidine kao živo kamenje, živo ugljevlje koje će skladno saliveno u jednu zgradu postojati u vekove vekova. Hvala na ovom nadahnuću za pesmu i podvig za nastavak puta ka slobodi.“
Zoran Đerić je na početku istakao da je Radulović jedan od najistaknutijih savremenih srpskih pesnika: „U nastojanju ’da ispiše list novi u Knjizi nebeskoj’, Selimir Radulović je napisao neke od stihova koji će obasjati ’i taj stidljivi plam sveće’, najveća vatra onog koji veruje, ali i strahuje, onog koji je grešio i kajao se, učenika koji je krenuo za svojim Učiteljem. Tu negde između svakodnevnih motiva i tzv. večnih tema, između anđeoskog i božanskog, odnosno sestrinskog i bratskog, majčinskog i očinskog; između svetlosti i tame, beline i tavnosti, nepomućene lepote i preteće senke; od melanholičnog do elegičnog osećanja; od trenutnog i prolaznog do uzvišenog i patetičnog; čak do filozofskih i metafizičkih prostora – rasprostire se Radulovićeva pesnička poslanica.“
U svojoj besedi, laureat je, između ostalog, rekao: „Radosna je i puna časti za mene prilika da se pridružim koloni mojih kolega koji su stali pod književnu zastavu Meše Selimovića, izuzetnog pisca i časnog čoveka. Reč je o autoru koji je, u svojim delima, tražio i nalazio meru istinske književne reči, ali i luku spasa u kojoj će naći kakvu-takvu utehu. Pesma i molitva nedre iz istog gnezda. I jedna i druga imaju krila i oči duše. Pesma je, kao i molitva, disanje. Kad čovek diše – živ je. I molitva i pesma čoveka čine živim. Pesma, kao i molitva, nije stvar pripreme, usredsređenosti, već dar, Očev. Ona nije merljiva udelom pesničkog napora. Pesnik može biti spreman za pesmu, ali je pitanje da li je to dovoljno. Jer, ništa ne biva, kao i u slučaju molitve, bez blagoslova, Očevog.“
Svečanosti su prisustvovali brojne kolege pisci, dobitnici nagrade „Meša Selimović“ ranijih godina – Vladimir Pištalo, Vladimir Kecmanović, Vesna Kapor, Ivan Negrišorac i drugi.
Inače, pesnička zbirka „Zapis na stubu, Jerusalimskom“ ubedljivo je osvojila nagradu, dobivši naklonost čak dvadeset i osmoro članova Velikog žirija kritičara.
