Wellcum.

Ovaj naziv jednog (svakako specifičnog) hotelskog kompleksa, u kome se dešava mali ali bitan deo radnje „Balade dekadenta“, mogao bi da stoji kao dobrodošlica i uvod u roman Marka Brakovića.

Kroz dvadeset osam poglavlja i deset stručnih psihoterapeutskih zaključaka Braković doživljava brojne ljubavne avanture i prelome, kako fizičke tako i duševne, ali na taj način da je nakon svake bogatiji za jedno iskustvo i da pritom to iskustvo slikovito, izoštreno i do kraja ogoljeno (zaista ogoljeno) predočava čitaocima.

Sa jedne strane delujući kao da se sve vreme ispoveda svom psihoterapeutu, a sa druge kao da od svojih čitalaca pokušava da načini sagovornike, pisac se prvenstveno bavi fenomenom prave ljubavi, a pogotovu problemima koji se javljaju tokom traganja za njom.

A pošto se prava ljubav najbolje spoznaje tako što se prethodno spozna šta sve prava ljubav nije (kao što se tek u bogatstvu shvati da novac ne donosi sreću), roman je stoga većim delom i prožet iskričavim susretima (pa i susretom sa jednom pravom Iskrom) koji se završavaju najmaštovitijim telesnim zadovoljstvima, ali u kojima nema duševnog mira u kome se deli i ono čega nema.

Pošavši od ideje da je na svetu previše žena da bi se imala samo jedna, ali opet znajući da će samo sa jednom ženom zaista ispuniti svoje unutrašnje (ne samo seksualne) porive, Braković neprestano varira između dve krajnosti, znajući da je još uvek daleko od zadovoljenja svojih najintimnijih snova, ne kloneći se trenutnog i kratkotrajnog ostvarenja svojih fantazija čim se za to ukaže prilika.

Iznoseći svakodnevne događaje, iznenadne obrte i svoja najdublja razmišljanja, pisac je još bliži svojim čitaocima pokazujući da psihoterapeut nije natčovek koji probleme rešava na čaroban način, nego da i njega često tište brige koje su svojstvene čak i ljudima koji sami traže pomoć.

Tako se na konkretnom primeru ostvaruje i misao da su ljudi isti u svojoj različitosti, ali da su različiti u svojoj istovetnosti – a to se može reći i za ženske likove što prolaze kroz roman, jer koliko god da one međusobno deluju identično zbog toga što se avanture ili ljubavne veze sa njima završavaju na sličan način, opet je svaka od njih posebna priča za sebe, sa svojim psihološkim profilom i životnom filozofijom, kojih često one same i nisu svesne, ali je svestan psihoterapeut koji ih je makar i jedanput sreo.

Pišući ne samo o svojoj intimi nego i o ljudima kojima je okružen, o društvu kome pripada, o putovanjima na kojima takođe traga za savršenim zadovoljstvom, Braković daje širu i autentičnu sliku jedne sredine koja sigurno obiluje brojnim sličnim baladama i gde se postavlja pitanje da li je dekadencija izuzetak, pa i privilegija pojedinaca – ili je već postala pravilo.

Desi se ponekad da je neka knjiga prožeta erotikom, naturalizmom i vulgarnim izrazima bez ikakvog razloga i samo radi privlačenja pažnje – ali, u slučaju „Balade dekadenta“, ovi šokantni detalji i motivi upotrebljeni su s razlogom, jer bez njih roman svakako ne bi bio toliko uverljiv i neposredan, a pošto je Braković svojim prethodnim romanima formirao žanr poznat kao digitalni realizam, iz „Balade dekadenta“ (analogno sa socijalističkim realizmom i njegovom skraćenicom socrealizam) kao da izbija seksološki realizam, odnosno – seksrealizam.

U svakom slučaju, ovo jeste roman koji se čita u jednom dahu.

Ili se guta, kako se kome više sviđa.

Autor: Dušan Milijić