„Seks sa kraljevima“ je dobro dokumentovana i zabavno napisana istorija razvrata evropskih monarha
Materijal za ovu odlično uobličenu studiju o sadašnjim i prošlim plemićkim ljubavnicama Hermanova crpi iz obilja istorijskih dokumenata, pisama, dnevnika, ambasadorskih beleški ‒ to je skriveno blago koje ona sa pronicljivošću istražuje, i razlikuje lažno zlato od verodostojnih informacija. (Autorka podjednako dobro koristi savremenu satiru kao i zapise koji prate stare zapise.)
Na samom početku, Hermanova nam pojašnjava uloge kraljica i ljubavnica u širem kontekstu: jer, iako je bilo očiglednih izuzetaka, kraljice su često bile tek jedva nešto više od „hodajuće materice sa krunom na vrhu, neporočne i uštogljene skoro do granica frigidnosti, pogodne samo za rađanje legitimnih naslednika“, dok su zvanične ljubavnice igrale mnogo kompleksnije uloge. Na kraju krajeva, „Kralj je mogao da zadigne skoro svaku suknju u svom kraljevstvu“ pa je glavna ljubavnica morala da poseduje širok spektar talenata.
Osim podrazumevane veštine u krevetu, morala je da smiruje, hrabri i popravlja kraljevo raspoloženje, da bude dostojanstvena, lojalna i skromna, a sa „veselom ličnošću, mudra, duhovita, ljubazna, i da inteligencijom pleni više nego visokom jagodicama i punim usnama“. (Kralju je bilo od pomoći ako bi mogla i da očara strane ambasadore takođe). Zvanična ljubavnica je „vršila političke uticaje, kada bi kao kraljevo voljeno biće uspela da ubedi monarha da sagleda neki problem iz drugačijeg ugla i razmotri drugačija rešenja“.
Hermanova analizira i upoređuje uloge ljubavnica u Engleskoj, Francuskoj, Belgiji, Poljskoj, Nemačkoj i Španiji, istražujući uticaj okruženja na to kako su tretirane, kao i uticaj koji su imale. Takođe, objašnjava ulogu „prevarenog supruga“, koji je često bio voljni saučesnik i učestvovao u podeli dobara. Danas, za razliku od prošlosti, „kraljevska ljubavnica nema nikakvu političku moć – kao što je zapravo nema ni njen princ“.
Akademski, a zabavno napisano, sa jasnim osvrtom na tadašnju politiku, Hermanova je uspela da ne zapostavi ni glavni motiv ‒ zadovoljstvo vladara.
Izvor: kirkusreviews.com
Prevod: Dušica Novaković
Na samom početku, Hermanova nam pojašnjava uloge kraljica i ljubavnica u širem kontekstu: jer, iako je bilo očiglednih izuzetaka, kraljice su često bile tek jedva nešto više od „hodajuće materice sa krunom na vrhu, neporočne i uštogljene skoro do granica frigidnosti, pogodne samo za rađanje legitimnih naslednika“, dok su zvanične ljubavnice igrale mnogo kompleksnije uloge. Na kraju krajeva, „Kralj je mogao da zadigne skoro svaku suknju u svom kraljevstvu“ pa je glavna ljubavnica morala da poseduje širok spektar talenata.
Osim podrazumevane veštine u krevetu, morala je da smiruje, hrabri i popravlja kraljevo raspoloženje, da bude dostojanstvena, lojalna i skromna, a sa „veselom ličnošću, mudra, duhovita, ljubazna, i da inteligencijom pleni više nego visokom jagodicama i punim usnama“. (Kralju je bilo od pomoći ako bi mogla i da očara strane ambasadore takođe). Zvanična ljubavnica je „vršila političke uticaje, kada bi kao kraljevo voljeno biće uspela da ubedi monarha da sagleda neki problem iz drugačijeg ugla i razmotri drugačija rešenja“.
Hermanova analizira i upoređuje uloge ljubavnica u Engleskoj, Francuskoj, Belgiji, Poljskoj, Nemačkoj i Španiji, istražujući uticaj okruženja na to kako su tretirane, kao i uticaj koji su imale. Takođe, objašnjava ulogu „prevarenog supruga“, koji je često bio voljni saučesnik i učestvovao u podeli dobara. Danas, za razliku od prošlosti, „kraljevska ljubavnica nema nikakvu političku moć – kao što je zapravo nema ni njen princ“.
Akademski, a zabavno napisano, sa jasnim osvrtom na tadašnju politiku, Hermanova je uspela da ne zapostavi ni glavni motiv ‒ zadovoljstvo vladara.
Izvor: kirkusreviews.com
Prevod: Dušica Novaković
