Saramagove „Beležnice“ – užitak za sve vrste publike
Možda i zato što je među svojom publikom portugalski nobelovac Žoze Saramago imao dosta ljubitelja književnih klasika i politički angažovanih čitalaca koji slabo stoje sa digitalnim svetom – što je, uostalom, slučaj sa publikom mnogih savremenih ozbiljnih autora – pred svoju smrt (2010) odlučio je da sabere postove koje je objavljivao na blogu. Ne samo time, nego i mnoštvom napisa između korica ove knjige, zabeleženih kada je imao osamdeset šest odnosno osamdeset sedam godina, pokazao je da dobro razume duh vremena i dao neke zanimljive i duhovite sugestije za rešenja aktuelnih problema. Štaviše, ko god vodi blog sa izvesnom disciplinom, primetiće da je Saramago imao običaje vrlo slične bilo kom blogeru: koristio je stare ili tuđe tekstove i vodio se za svakodnevicom koju je opisivao sa trenutnom emocijom.
Međutim, kada se čitaju u obliku tradicionalne i opipljive knjige, njegovi postovi ne gube na svežini vremena u kojem su napisani. Jedan od razloga za to je što, iako je delo strukturisano poput dnevnika, Saramago ne uzima uvek konkretan povod za post u nekom događaju iz dotičnog dana. S druge strane, pojedine teme su u trenutku kad su „Beležnice“ nastajale bile izrazito aktuelne, a danas su, sa drugim protagonistima – ali po „paternima“ koje je portugalski nobelovac ovde detektovao i opisao – još aktuelnije. To važi, na primer, za njegov intelektualni pristup dejstvima političara poput Džordža Buša, Silvija Berluskonija ili Hosea Marije Asnara, koje kritikuje sa lucidnošću i nepatvorenom strašću zbog manjka humanizma kojim su radili svoj posao, uvek u službi istinskih vlasnika sveta, međunarodnih banaka koje proizvode uvek sve veću društvenu i klasnu nejednakost. Kao što je to i danas slučaj, možda još veće razlike među ljudima prave religije, pa ih Saramago kritikuje možda još oštrije. Sa svojstvenom ironijom predlaže hrišćanima i muslimanima da stvore „trećeg Boga“ kako bi svi bili srećni i prestali da se ubijaju zbog nečeg što – iz tačke gledišta jednog briljantnog ateističkog mislioca – zapravo i ne postoji. Druga među zanimljivim i duhovitim sugestijama spomenutim u prvom pasusu ovog teksta jeste da bi svetski političari trebalo da olakšaju proces razvoda jer bi to direktno uticalo na porast knjiga u kućnim bibliotekama. Da, upravo knjige, kao i svakodnevica i priroda, jesu teme kojima u „Beležnicama“ Saramago nalazi pozitivni orijentir. Zato posredi ne može biti ono što se naziva „mračnim štivom“ – koliko god portugalski pisac bio kritički nastrojeni pesimista – kao što to ovo delo nije ni zbog piščevih kratkih i zarazno vitalnih izlaganja koja otkrivaju autora punog života i radoznalosti, što je jedno od nužnih sredstava da saznamo sami sebe.
Bez obzira na to da li poznajemo Saramagov opus ili ne, iščitavanje ovih postova je kratko i prijatno i vodi čitaoca ponovnom preispitivanju sopstvenih stavova o politici, ekonomiji ili svakodnevici. S jedne strane, ako neko ne poznaje autora, a šaka mu dopadnu „Beležnice“, one će ga gotovo sigurno uputiti na njegova dela. S druge strane, ljubitelji Saramaga će u njegovim postovima pronaći dopunsko sredstvo za naknadno tumačenje pojedinih segmenata njegove proze i pogonsko gorivo želje da se vrate njegovim narativima.
Autor: Domagoj Petrović
Međutim, kada se čitaju u obliku tradicionalne i opipljive knjige, njegovi postovi ne gube na svežini vremena u kojem su napisani. Jedan od razloga za to je što, iako je delo strukturisano poput dnevnika, Saramago ne uzima uvek konkretan povod za post u nekom događaju iz dotičnog dana. S druge strane, pojedine teme su u trenutku kad su „Beležnice“ nastajale bile izrazito aktuelne, a danas su, sa drugim protagonistima – ali po „paternima“ koje je portugalski nobelovac ovde detektovao i opisao – još aktuelnije. To važi, na primer, za njegov intelektualni pristup dejstvima političara poput Džordža Buša, Silvija Berluskonija ili Hosea Marije Asnara, koje kritikuje sa lucidnošću i nepatvorenom strašću zbog manjka humanizma kojim su radili svoj posao, uvek u službi istinskih vlasnika sveta, međunarodnih banaka koje proizvode uvek sve veću društvenu i klasnu nejednakost. Kao što je to i danas slučaj, možda još veće razlike među ljudima prave religije, pa ih Saramago kritikuje možda još oštrije. Sa svojstvenom ironijom predlaže hrišćanima i muslimanima da stvore „trećeg Boga“ kako bi svi bili srećni i prestali da se ubijaju zbog nečeg što – iz tačke gledišta jednog briljantnog ateističkog mislioca – zapravo i ne postoji. Druga među zanimljivim i duhovitim sugestijama spomenutim u prvom pasusu ovog teksta jeste da bi svetski političari trebalo da olakšaju proces razvoda jer bi to direktno uticalo na porast knjiga u kućnim bibliotekama. Da, upravo knjige, kao i svakodnevica i priroda, jesu teme kojima u „Beležnicama“ Saramago nalazi pozitivni orijentir. Zato posredi ne može biti ono što se naziva „mračnim štivom“ – koliko god portugalski pisac bio kritički nastrojeni pesimista – kao što to ovo delo nije ni zbog piščevih kratkih i zarazno vitalnih izlaganja koja otkrivaju autora punog života i radoznalosti, što je jedno od nužnih sredstava da saznamo sami sebe.
Bez obzira na to da li poznajemo Saramagov opus ili ne, iščitavanje ovih postova je kratko i prijatno i vodi čitaoca ponovnom preispitivanju sopstvenih stavova o politici, ekonomiji ili svakodnevici. S jedne strane, ako neko ne poznaje autora, a šaka mu dopadnu „Beležnice“, one će ga gotovo sigurno uputiti na njegova dela. S druge strane, ljubitelji Saramaga će u njegovim postovima pronaći dopunsko sredstvo za naknadno tumačenje pojedinih segmenata njegove proze i pogonsko gorivo želje da se vrate njegovim narativima.
Autor: Domagoj Petrović
