Ima romana kod kojih je od umetničke vrednosti mnogo bitnija kulturološka misija koju treba da izvrše među stranom publikom tako što će joj putem jedne priče i svega nekolicine likova predstaviti dotad malo poznati ili potpuno nepoznati svet.

Iako nesumnjivo spada u takva dela, roman Sinana Antuna „Ya Maryam“, koji je u srpskom prevodu Srpka Leštarića objavljen pod naslovom „Bagdadsko pričešće“, ne bi bio do kraja pročitan i shvaćen ako njegova umetnička vrednost padne u zasenak njegovog kulturološkog značaja, pa stoga posebnu pažnju zaslužuju oba navedena aspekta, tim pre što je pisac kroz svega dvoje likova i njihovog pogleda na ambijent u kome obitavaju uspeo da zapadnim čitaocima predoči jedan skriveni istočni svet nad kojim vreba opasnost da u zaborav padne i na samom Istoku.

Tokom poslednjih decenija, najčešća asocijacija za Srednji istok – bez obzira na to o kojoj je zemlji ili gradu konkretno reč – jesu teroristički bombaški napadi, koji se neretko svode na kratku novinsku i televizijsku vest, što kod čitaoca koji živi hiljadama kilometara daleko i ne može izazvati previše emocija, pogotovo što se tragične sudbine stradalih svode na statistički podatak koji se čita krajnje ravnodušno, bez želje da se sazna bilo šta više i o samim žrtvama i o razlogu zbog kojeg su postali meta organizovanih fanatika.

Takođe je još jedna bitna karakteristika vezana za Srednji istok poistovećivanje ove geografske oblasti sa islamom, što jeste predrasuda koju je teško srušiti, a za koju nije lako naći ni objašnjenje, s obzirom na to da u zemljama Srednjeg istoka živi i veliki broj hrišćanskih vernika, doduše podeljenih na nekoliko zasebnih crkvenih organizacija i zajednica, od kojih su neke i biološki ugrožene nakon brojnih egzodusa i genocida što su nad njima sprovođeni.

Najzad, koliko god da su arapska kultura i arapski jezik dominantni na dotičnom području, ne treba da iznenadi što u pojedinim hrišćanskim zajednicama i danas opstaju ostaci drevnih istočnih jezika, pa iako pripadnici pojedinih etnokonfesionalnih grupa krajnje pogrešno predstavljaju sebe kao direktne potomke starih naroda, ipak je i to dokaz o kakvoj-takvoj neprekinutoj tradiciji i kontinuitetu na području za koje se odavno misli da je u potpunosti islamizovano i arabizovano.

Odabravši da položaj hrišćanske zajednice u Iraku prikaže kroz prizmu masovne tragedije koja predstavlja jedan od onih događaja nakon kojih ništa više ne može biti isto, Sinan Antun je kroz sećanja i shvatanja dvoje različitih likova – koji su pritom i različitih životnih dobi i različitih pogleda na političko-nacionalnu situaciju svoje zemlje – sažeo stogodišnju istoriju iračke države sa svim njenim najznačajnijim vladarima, državnicima, pesnicima, sa svim njenim pučevima i okupacijama, ali i sa svim nesuglasicama i predrasudama koje je stvorila takva turbulentna istorija.

Zahvaljujući registru najznačajnijih imena koja se u romanu pominju i pogovoru prevodioca Srpka Leštarića, „Bagdadsko pričešće“ mnogo će lakše naći put do srpskog čitaoca, premda se i iz integralnog teksta romana lako mogu uočiti brojne sličnosti između srednjoistočnih nesuglasica i nesuglasica koje već nekoliko decenija zahvataju balkanske prostore, a sigurno je da srpski čitalac neće ostati ravnodušan kad pročita kako se i među Iračanima vodi na društvenim mrežama neprestana i nesaglediva polemika u kojoj svako ima sopstvenu teoriju o tome kada je bilo iračko zlatno doba, odnosno doba kad je bilo najmanje zla – da li je to bilo vreme monarhije ili republike, da li je to bio period vladavine jednog ili drugog predsednika, da li je to bilo pod domaćim diktatorom ili pod stranim okupatorom.

Stoga je „Bagdadsko pričešće“ mnogo više od priče o iračkim hrišćanima, koji u ovom slučaju služe samo kao primer kako je za prestanak masovnih rušenja i ubijanja neophodno najpre srušiti stare i veoma opasne predrasude.

Autor: Dušan Milijić