Rukovet života – „Život Za Poneti“ Jelica Greganović
Jelicu Greganović zamišljam kako žustro stupa u svaki novi dan (uprkos tome što spominje da joj je koleno zadalo dosta muke) i žanje trenutke, koji bi drugima promakli, skladišteći ih u knjiške magaze, kao što je i ova poslednja „Život za poneti“.
Njene ruke, duša, misli, sećanja staju u priče kao što je nekada klasje stajalo u naručje žene koja u ruci drži srp.
Nekada srp, danas pero. Nekada mukotrpan rad, danas dokolica ili bolesti za koje ni sami do skoro nismo čuli. A Jelica Greganović je majstor da male stvari „zumira“, iskroji iz svakodnevice kao dobar šnit iz novina, i od toga napravi bravuru. Jer, ako realno pogledamo na čemu počiva svih 40, u ovoj knjizi ispričanih priča, istinski ćemo ostati zatečeni. To su sitnice, mrvice, detaljčići, koji svima promiču, a od kojih autorka pravi međaše i mesta za odmor, pozivajući nas da na trenutak usporimo, i „parkiramo se“ kraj puta, na mestu odakle „puca vidik“. Jer tek kada situaciju sagledamo iz njenog ugla, vidimo jedno bogatstvo, prvenstveno života, ali i njene duše.
Kada nabrojim glavne motive: zaboravljanje ključa, dan uoči polaska u školu, stari šumadijski recepti, pekar koji deci poklanja kifle, nove seoske komšije… (da više ne otkrivam i ne rasplićem potku priča), niko se na to ni osvrnuo ne bi, niti bi pomislio da može da postane okosnica smehotresnih ispovesti. Jer Jelica uvek kreće od sebe i svojih iskustava. Ne beži od autoironije, ali ni od rasipanja iskrica smeha i „suptilnog prozivanja“ svih koji je okružuju.
Izmami mi osmeh kad god muža nazove Žmu, najstarijeg sina Prestolonaslednik, kućnog ljubimca Ikar Varavarin… U tom ključu je i naslov zbirke priča iz 2015. „Osmeh za svaki dan“. Tada sam se sa ovom književnicom i „upoznala“, odnosno tada sam saznala na neobičan način za nju. Opsežno sam prikupljala građu za svoj drugi roman „Gde sam to pogrešila?“. Da bih se uputila u tajne bolesti zvane mutizam, otišla sam kod dečjeg psihologa na konsultacije. Posle zvaničnog dela razgovora, prešle smo na neformalni i relaksirajući. Doktorka je podigla knjigu sa stola (i sada se toga sećam) plavih korica sa zlatnožutim smajlićima i rekla da su je ćerka i zet oduševili poklonom i da bolji nisu mogli izabrati. Pohvalila se knjigom Jelice Greganović koju „gustira“ svakog dana. Čita po jednu priču jer joj je žao da je dočita do kraja. Rekla je da bi je, kada bi mogla, prepisala i malim pacijentima, i svima koje zna, kao lek. Ovako je samo preporučuje onima koji hoće da je saslušaju, jer smeh provetrava dušu. I leči. Da, baš tako je rekla! Toga dana sam mnogo toga važnog naučila. Naravno da sam potražila i po prvi put s mnogo poverenja zaronila u svet Jelice Greganović. Preko knjiga „Mama“ i „Zovem se mama“ dođoh do „Života za poneti“.
Ova poslednja, koja je i povod za prikaz, a koja me podseća na sve sjajne prethodne, prati životnu dob u kojoj se autorka nalazi. Ona je izašla iz negovanja i vaspitavanja troje dece, mada slutim da će neka nova uploviti u novo razdoblje gajenja unučića!
Sada fokusira ono što joj se događa, a što liči na iskustva svih nas njenih godina. Posebno osveženje su njena sećanja i osvrti na selo i odlaske i dogodovštine kod babe i dede. Na mene, kojoj selo i najdraži koji su na njemu živeli i dočekivali nas raširenih ruku, a ispraćali punih torbi, mašući dok ne zamaknemo za krivinu, bolno nedostaju, ove priče su ostavile najjači utisak.
Zbirka je tematski šarena. Svako će u njoj pronaći ono što baš njemu prija. A na kraju svake nas (poput Dositeja Obradovića koji na kraju basni daruje naravuočenije – pouku) očekuje poslednja rečenica koja je snažna poenta svega prethodno rečenog.
Priča „Prvi dan“ obiluje fantastičnim detaljima i životnim istinama o danu nakon dočeka Nove godine. Slatko me je nasmejala lucidnim komentarima. Svaki pogađa u centar mete – naših ustaljenih navika:
„Negde oko podneva spavači počinju da izgmizavaju u Prvi dan. Vredniji su ustali sat ranije da im slučajno ne promaknu dela porodice Štraus i finoća pale imperije. Dok se bečki valceri ljuljaju kroz pitaj boga koliko vredne cvetne aranžmane, a vlasnik cvećare se ukrcava u avion s namerom da se bahanalijski provede u egzotičnim krajevima, domaćice u šlafrocima obaraju prolazna vremena u disciplini izađi po sarmu na ledeni balkon. Za sarmom na sto stiže i sve ostalo, preteklo od sinoć, pokriveno srebrnim folijama i tacnama, naročito od mraza skočanjeno pečenje. Zajedno sa kolektivnim žvakanjem počinje zabava Četiri skakaonice, zbog čega polovina prisutnih zavrće glave ka televizijskim ekranima tako da bi jogini mreli od zavisti kad bi ih videli…“
Pošto sam (vođena dobrim primerom) knjigu „gustirala“ i „razvlačila“ da mi što duže dušu mete i provetrava, čitala sam je na najrazličitijim mestima – po čekaonicama, u parku, na terasi, u autobusu… Ljudi su me čudno gledali dok sam susprezala kikot čitajući pripovetku „Schumadijski kuglof“, a on se otimao iz grla. Ni kada sam izašla na željenoj stanici nisam mogla da skinem osmeh s lica, a nisam ni htela. Jer uvek, a sada naročito, smeha nam treba kao hleba nasušnog! On opušta, oslobađa, razgaljuje, smiruje, pokreće, stvarnost boji u svetle boje!… Smeh od nas pravi bolje ljude!
„…Kuglof? Šumadija? Modla? Ja se izvinjavam, taj predmet je i dan-danas raritet u Šumadiji, a u stara vremena niko ne bi znao ni čemu to služi. Sad da neko zađe po šumadijskim selima sa modlom za kuglof, većina starijeg ženskog stanovništva bi se čudilo što činija ima rupu. Što se tiče tog starog, šumadijskom regionu pripadajućeg recepta za Mramorni kuglof, sama reč 'mramor' je već za Šumadiju sporna, jer je tu reč o mermeru. Da spada u recepte naših baka, star i tipičan kolač, to ni za današnje doba u Šumadiji važilo ne bi.
Mada, u mojoj porodici je došlo do kuglofnog ekcesa kada je moja baka, izuzetak među šumadijskim babama, rodom iz Velike Gorice pored Zagreba, odlučila da uprizori taj kolač. Modlu za kuglof nije imala, niti je iko u selu imao da joj ga pozajmi, zato ga je napravila u đuvečari. Mermeran nije bio jer je došlo do nemanja po pitanju kakaoa u tamnom mu delu. Naime, te godine je podbacio rod kakaovca u kragujevačkom srezu, tako da je njn kuglof bio samo žut. I pljosnat, zbog đuvečare. To je nateralo mog dedu, iako obrazovanog čoveka, učitelja, da priupita: 'Što je ovaj leba sladak?' Baka se toliko uvredila da nikada više kuglof na stolu videli nismo, a nije bilo zgodno ni govoriti o njemu. Ostatak familije seoskog, šumadijskog tipa, teško da je kuglof u životu probao, a kamoli pravio…“ (str. 103. „Schumadijski kuglof“)
Ako neko misli da je najlakše pisati o svakodnevici i to na šaljiv način, grdno se vara! Tu prete nebrojene opasnosti. Da se sklizne u površnost i banalnost, da se sve ne svede na usiljeni humor. Tako je neprirodno smejati se „na silu“. Računa se samo ako nas autor „zagolica“ obrtom, komentarom, na neobičan način prikazanom običnom situacijom, a mi se zakikoćemo! A to je ultrateško.
Lako je nekome pokvariti dan, još lakše reći nešto negativno i uvredljivo. To nam tako svima „ide od ruke“. Novo vreme je donelo mrak, pakost i favorizovanje loših vesti, svađa, tuča, skandala. Tako smo stekli naviku da kritikujemo, a da ne hvalimo, da se ljutimo, a da ne opraštamo, da se nerviramo, a ne da se smejemo…
Pokušajte, pa se uverite i sami. Probajte da „baccate“ fore i zasmejavate ljude u svom okruženju. Jelica Greganović je stendap komičarka, samo u pisanoj formi.
„Život za poneti“ je knjiga koja će vam stajati na komodici u spavaćoj sobi pored kreveta. Posezaćete za njom da biste se „resetovali“, odnosno pročistili od svega što vas je činilo napetim i nervoznim tokom dana. Zahvaljujući vedrini napisanih priča, opustićete se, razonoditi, nad nekom i zamisliti i zbog toga se preispitati… Malo li je za jednu knjigu od 185 strana?!
Autor: Ljiljana Šarac
Izvor: ljiljanasarac.com
Njene ruke, duša, misli, sećanja staju u priče kao što je nekada klasje stajalo u naručje žene koja u ruci drži srp.
Nekada srp, danas pero. Nekada mukotrpan rad, danas dokolica ili bolesti za koje ni sami do skoro nismo čuli. A Jelica Greganović je majstor da male stvari „zumira“, iskroji iz svakodnevice kao dobar šnit iz novina, i od toga napravi bravuru. Jer, ako realno pogledamo na čemu počiva svih 40, u ovoj knjizi ispričanih priča, istinski ćemo ostati zatečeni. To su sitnice, mrvice, detaljčići, koji svima promiču, a od kojih autorka pravi međaše i mesta za odmor, pozivajući nas da na trenutak usporimo, i „parkiramo se“ kraj puta, na mestu odakle „puca vidik“. Jer tek kada situaciju sagledamo iz njenog ugla, vidimo jedno bogatstvo, prvenstveno života, ali i njene duše.
Kada nabrojim glavne motive: zaboravljanje ključa, dan uoči polaska u školu, stari šumadijski recepti, pekar koji deci poklanja kifle, nove seoske komšije… (da više ne otkrivam i ne rasplićem potku priča), niko se na to ni osvrnuo ne bi, niti bi pomislio da može da postane okosnica smehotresnih ispovesti. Jer Jelica uvek kreće od sebe i svojih iskustava. Ne beži od autoironije, ali ni od rasipanja iskrica smeha i „suptilnog prozivanja“ svih koji je okružuju.
Izmami mi osmeh kad god muža nazove Žmu, najstarijeg sina Prestolonaslednik, kućnog ljubimca Ikar Varavarin… U tom ključu je i naslov zbirke priča iz 2015. „Osmeh za svaki dan“. Tada sam se sa ovom književnicom i „upoznala“, odnosno tada sam saznala na neobičan način za nju. Opsežno sam prikupljala građu za svoj drugi roman „Gde sam to pogrešila?“. Da bih se uputila u tajne bolesti zvane mutizam, otišla sam kod dečjeg psihologa na konsultacije. Posle zvaničnog dela razgovora, prešle smo na neformalni i relaksirajući. Doktorka je podigla knjigu sa stola (i sada se toga sećam) plavih korica sa zlatnožutim smajlićima i rekla da su je ćerka i zet oduševili poklonom i da bolji nisu mogli izabrati. Pohvalila se knjigom Jelice Greganović koju „gustira“ svakog dana. Čita po jednu priču jer joj je žao da je dočita do kraja. Rekla je da bi je, kada bi mogla, prepisala i malim pacijentima, i svima koje zna, kao lek. Ovako je samo preporučuje onima koji hoće da je saslušaju, jer smeh provetrava dušu. I leči. Da, baš tako je rekla! Toga dana sam mnogo toga važnog naučila. Naravno da sam potražila i po prvi put s mnogo poverenja zaronila u svet Jelice Greganović. Preko knjiga „Mama“ i „Zovem se mama“ dođoh do „Života za poneti“.
Ova poslednja, koja je i povod za prikaz, a koja me podseća na sve sjajne prethodne, prati životnu dob u kojoj se autorka nalazi. Ona je izašla iz negovanja i vaspitavanja troje dece, mada slutim da će neka nova uploviti u novo razdoblje gajenja unučića!
Sada fokusira ono što joj se događa, a što liči na iskustva svih nas njenih godina. Posebno osveženje su njena sećanja i osvrti na selo i odlaske i dogodovštine kod babe i dede. Na mene, kojoj selo i najdraži koji su na njemu živeli i dočekivali nas raširenih ruku, a ispraćali punih torbi, mašući dok ne zamaknemo za krivinu, bolno nedostaju, ove priče su ostavile najjači utisak.
Zbirka je tematski šarena. Svako će u njoj pronaći ono što baš njemu prija. A na kraju svake nas (poput Dositeja Obradovića koji na kraju basni daruje naravuočenije – pouku) očekuje poslednja rečenica koja je snažna poenta svega prethodno rečenog.
Priča „Prvi dan“ obiluje fantastičnim detaljima i životnim istinama o danu nakon dočeka Nove godine. Slatko me je nasmejala lucidnim komentarima. Svaki pogađa u centar mete – naših ustaljenih navika:
„Negde oko podneva spavači počinju da izgmizavaju u Prvi dan. Vredniji su ustali sat ranije da im slučajno ne promaknu dela porodice Štraus i finoća pale imperije. Dok se bečki valceri ljuljaju kroz pitaj boga koliko vredne cvetne aranžmane, a vlasnik cvećare se ukrcava u avion s namerom da se bahanalijski provede u egzotičnim krajevima, domaćice u šlafrocima obaraju prolazna vremena u disciplini izađi po sarmu na ledeni balkon. Za sarmom na sto stiže i sve ostalo, preteklo od sinoć, pokriveno srebrnim folijama i tacnama, naročito od mraza skočanjeno pečenje. Zajedno sa kolektivnim žvakanjem počinje zabava Četiri skakaonice, zbog čega polovina prisutnih zavrće glave ka televizijskim ekranima tako da bi jogini mreli od zavisti kad bi ih videli…“
Pošto sam (vođena dobrim primerom) knjigu „gustirala“ i „razvlačila“ da mi što duže dušu mete i provetrava, čitala sam je na najrazličitijim mestima – po čekaonicama, u parku, na terasi, u autobusu… Ljudi su me čudno gledali dok sam susprezala kikot čitajući pripovetku „Schumadijski kuglof“, a on se otimao iz grla. Ni kada sam izašla na željenoj stanici nisam mogla da skinem osmeh s lica, a nisam ni htela. Jer uvek, a sada naročito, smeha nam treba kao hleba nasušnog! On opušta, oslobađa, razgaljuje, smiruje, pokreće, stvarnost boji u svetle boje!… Smeh od nas pravi bolje ljude!
„…Kuglof? Šumadija? Modla? Ja se izvinjavam, taj predmet je i dan-danas raritet u Šumadiji, a u stara vremena niko ne bi znao ni čemu to služi. Sad da neko zađe po šumadijskim selima sa modlom za kuglof, većina starijeg ženskog stanovništva bi se čudilo što činija ima rupu. Što se tiče tog starog, šumadijskom regionu pripadajućeg recepta za Mramorni kuglof, sama reč 'mramor' je već za Šumadiju sporna, jer je tu reč o mermeru. Da spada u recepte naših baka, star i tipičan kolač, to ni za današnje doba u Šumadiji važilo ne bi.
Mada, u mojoj porodici je došlo do kuglofnog ekcesa kada je moja baka, izuzetak među šumadijskim babama, rodom iz Velike Gorice pored Zagreba, odlučila da uprizori taj kolač. Modlu za kuglof nije imala, niti je iko u selu imao da joj ga pozajmi, zato ga je napravila u đuvečari. Mermeran nije bio jer je došlo do nemanja po pitanju kakaoa u tamnom mu delu. Naime, te godine je podbacio rod kakaovca u kragujevačkom srezu, tako da je njn kuglof bio samo žut. I pljosnat, zbog đuvečare. To je nateralo mog dedu, iako obrazovanog čoveka, učitelja, da priupita: 'Što je ovaj leba sladak?' Baka se toliko uvredila da nikada više kuglof na stolu videli nismo, a nije bilo zgodno ni govoriti o njemu. Ostatak familije seoskog, šumadijskog tipa, teško da je kuglof u životu probao, a kamoli pravio…“ (str. 103. „Schumadijski kuglof“)
Ako neko misli da je najlakše pisati o svakodnevici i to na šaljiv način, grdno se vara! Tu prete nebrojene opasnosti. Da se sklizne u površnost i banalnost, da se sve ne svede na usiljeni humor. Tako je neprirodno smejati se „na silu“. Računa se samo ako nas autor „zagolica“ obrtom, komentarom, na neobičan način prikazanom običnom situacijom, a mi se zakikoćemo! A to je ultrateško.
Lako je nekome pokvariti dan, još lakše reći nešto negativno i uvredljivo. To nam tako svima „ide od ruke“. Novo vreme je donelo mrak, pakost i favorizovanje loših vesti, svađa, tuča, skandala. Tako smo stekli naviku da kritikujemo, a da ne hvalimo, da se ljutimo, a da ne opraštamo, da se nerviramo, a ne da se smejemo…
Pokušajte, pa se uverite i sami. Probajte da „baccate“ fore i zasmejavate ljude u svom okruženju. Jelica Greganović je stendap komičarka, samo u pisanoj formi.
„Život za poneti“ je knjiga koja će vam stajati na komodici u spavaćoj sobi pored kreveta. Posezaćete za njom da biste se „resetovali“, odnosno pročistili od svega što vas je činilo napetim i nervoznim tokom dana. Zahvaljujući vedrini napisanih priča, opustićete se, razonoditi, nad nekom i zamisliti i zbog toga se preispitati… Malo li je za jednu knjigu od 185 strana?!
Autor: Ljiljana Šarac
Izvor: ljiljanasarac.com
