Jedino što je neophodno znati pre nego što roman „Rovinjska vrata“ počne da se čita, jeste ovaj podatak, može se reći i istorijska činjenica: Rovinj je Beograđanima u vreme socijalističke Jugoslavije bio jedno od najomiljenijih letovališta, tamo su se provodili ne letnji dani nego letnji meseci, pa su mnogi ovaj istarski gradić smatrali svojom drugom kućom i prosto nisu mogli zamisliti da letnji period provedu na nekom drugom mestu.

Zbog toga se Rovinj iz dotične epohe najbolje i sagledava beogradskim očima, pa nije ništa čudno što je upravo jedan srpski roman sav posvećen Rovinju: i formalno, autorskom posvetom, i suštinski, jer se najveći deo radnje dešava u Rovinju.

„Rovinjska vrata“ su, ipak, i roman Beograda, pa i srpskog mentaliteta, bar onoliko koliko su roman rovinjskog podneblja, jer baš zato što su se turisti u Rovinju osećali kao kod kuće, oni kao da su i na letovanje nosili sve svoje navike, običaje, porodične odnose, maltene kao da osim promene mesta boravka nisu ništa drugo ni menjali. Ipak, ako rovinjsko podneblje nije uticalo na starije i već oformljene ličnosti, svakako je moralo uticati na najmlađe članove njihovih porodica, pa će se oni docnije, u zrelom dobu, sećati rovinjskih dana kao možda najbitnijeg segmenta svog detinjstva.

Kako god da je bilo, ostala je izvesna nostalgija za tim vremenima, pa su „Rovinjska vrata“ i roman nostalgije u pravom smislu te reči, a premda je priča donesena u trećem licu i premda pripovedač samim tim treba da bude neutralan, ipak je cela priča prožeta ličnim stavom i raspoloženjem dok se naširoko i slikovito pripoveda o rovinjskim danima. A sigurno je da ni čitaoci – pogotovu ne oni koji i sami nose uspomene iz Rovinja – neće ostati ravnodušni, pa će se tako stvoriti uzajamna i harmonična nostalgija između priče i čitaoca.

Ne treba, ipak, misliti da su u „Rovinjskim vratima“ prikazane samo one lepe stvari kojih se čovek najradije seća sa ovakvih putovanja. Naprotiv, pošto se na letovanjima neretko dešavaju i neprijatnosti, roman ne oskudeva ni u takvim događajima, mada su i oni dati u funkciji odrastanja deteta koje nakon svakog doživljaja, i neprijatnog kao i lepog, postaje zrelije i počinje drugačije da gleda na izvesne životne pojave.

Svakako se „Rovinjska vrata“ mogu bez prigovora označiti kao roman, no slobodno se može reći i da je u pitanju svojevrsna romansirana i sentimentalna panorama, jer uvek je u centru pažnje sâm Rovinj sa svojim uličicama, mnogobrojnim vratima i raznoraznim turistima i starosedeocima, pa i izvesnim – starostajaocima. I sama priča kao da je stvorena u nekom magnovenju, tim pre što radnja ponekad deluje bez reda i poretka, ali ipak smisleno, prateći tok svesti devojčice kroz čije misli protiče jedno naizgled uobičajeno a ipak jedinstveno letovanje.

Iako nije precizirano tačno u godinu, vreme radnje se može naslutiti na osnovu brojnih detalja koji na efektan način simbolišu popularnu kulturu i način života jedne porodice u zenitu samoupravnog socijalizma, bilo da su u pitanju marke kućnih aparata, bilo da su u pitanju nazivi filmova i televizijskih serija, bilo da su u pitanju imena aktuelnih političara.

Posebnu draž će pružiti jezik protkan italijanskim izrazima, često i uz neobičnu mešavinu srpsko-hrvatsko-italijanskog pravopisa, a sve to uz brzalice, doskočice i igre rečima onako kako ih dete razume i kako mu ostanu u sećanju čak i kad, godinama kasnije, spozna pravo značenje i pravilni izgovor dotičnih izraza.

Onoga ko je bio u Rovinju sigurno neće zaobići osećaj da čita sopstvene uspomene, jer Ivana Vonka Prokić kao da je „Rovinjska vrata“ napisala u ime i umesto svih nekadašnjih neizbrojivih stalnih gostiju istarskog letovališta.

A ko nikada tamo nije kročio, sigurno će, nakon čitanja ovog romana, poželeti da i sâm zakuca na neka rovinjska vrata.

Autor: Dušan Milijić