Roman „Suludo bogati Azijaci“ govori o pedigreu
Od kako je izašao Kvanov neverovatno popularni roman 2013. godine, usledila su i dva nastavka, a za njima i romani drugih autora koji su se prikačili na priču o bogatim Singapurcima. Brojni kritičari su primetili, neki alarmirajući a neki sa zadovoljstvom, koliko su azijsko-američki autori spremni da trguju azijskim stereotipima. Njujork Tajms je 2017. godine objavio recenziju Kvanovog nastavka „Rich People Problems“ sa naslovom „Satire o ultrabogatim, koje je napisao jedan od njih“. Ako predmet stereotipa reaguje stereotipski, da li je to internalizovana samomržnja ili subverzivna satira?
Roman počinje nezaboravnom scenom rasne odmazde. Kinesko-singapurska porodica je izbačena u kišnu noć iz ekskluzivnog hotela u Parizu, uprkos tome što su imali rezervacije. Menadžer hotela nije mogao da pusti takvu klijentelu. Majka, Eleanor Sang-Jang, odlazi iz hotela da telefonira i sledeća scena je porodica koja se vraća da saopšti kako su kupili hotel, i majka otpušta oholog menadžera. U ovoj priči najbolje uživaju oni koji su se suočili sa sličnim odbijanjem.
Ali glavna opsesija „suludo bogatih Azijaca“ jeste analiza pedigrea (stari novac naspram novog, uzgoj u odnosu na tutorstvo, ukus nasuprot egzibicionizmu) što nosi i izvestan rasni ton od koga se teško može pobeći. Pored fascinacije i lascivnosti unutar ove pročišćene klase „singapurskog plemstva“, malo toga je rečeno o kolonijalnoj istoriji koja je uslovila postanak modernog Singapura, iako su ostaci tog nasleđa vidljivi u pozadini: u kućama koje sada označavaju prestiž nekih vrlo posebnih Singapuržana, u iznijansiranom britanskom akcentu koji koristi ova parada lepih ljudi, u samom tragu nevidljivog novca. Mit koji se ponavlja izostavlja činjenicu da je Singapur postao međunarodni centar trgovine i finansija kroz komplikovanu saradnju njegove visoke klase sa Britancima, uključujući i profit od trgovine opijumom (između 1825. i 1910, opijum je činio od 30 do 50% ukupnih prihoda Singapura) a kasnije i sa plantaža gume. Koreni starog singapurskog bogatstva su time duboko prepleteni sa kolonijalnom silom koja ih je koristila i pazila.
Kvanov roman je frenetičan u svakom aspektu, pa i humoru. Junaci se neprestano prepiru oko toga ko ima samo 1.5 milijardi naspram stotina milijardi u imovini, ili oko očiglednih razlika između odeće brenda „Alexander Wang“ naspram „Alexander McQueen“, što signalizira čežnju koja se može opisati samo kao želja za oklopom. Ispod sve te drske ekstravagancije i samozadovoljstva, roman je duboko anksiozan: zbog novca (nikad ga nema dovoljno), zbog klase (često maska za rasnu razliku), zbog ukusa (šta ako možete da sklonite Azijca iz Azije, ali ne možete da uklonite Aziju iz Azijca?), i kako se Azijci međusobno vide, kao i kako na njih gleda svet u 21. veku.
Sve to, ipak, izgleda da nije mnogo odmaklo od onoga što je Toni Morison nazivala „prilagođavanjem bez unapređenja“ u američkoj rasnoj optici. Izgleda da do sada nismo naučili da zamena lošeg stereotipa dobrim (da, bolje išta, nego ništa) vrlo malo čini po pitanju logike rasizma. „Suludo bogati Azijaci“ produžavaju dugotrajnu melanholičnu euforiju o tome kako je biti Azijac u ovom takozvanom azijskom veku.
Izvor: lareviewofbooks.org
Prevod: Miloš Vulikić
Roman počinje nezaboravnom scenom rasne odmazde. Kinesko-singapurska porodica je izbačena u kišnu noć iz ekskluzivnog hotela u Parizu, uprkos tome što su imali rezervacije. Menadžer hotela nije mogao da pusti takvu klijentelu. Majka, Eleanor Sang-Jang, odlazi iz hotela da telefonira i sledeća scena je porodica koja se vraća da saopšti kako su kupili hotel, i majka otpušta oholog menadžera. U ovoj priči najbolje uživaju oni koji su se suočili sa sličnim odbijanjem.
Ali glavna opsesija „suludo bogatih Azijaca“ jeste analiza pedigrea (stari novac naspram novog, uzgoj u odnosu na tutorstvo, ukus nasuprot egzibicionizmu) što nosi i izvestan rasni ton od koga se teško može pobeći. Pored fascinacije i lascivnosti unutar ove pročišćene klase „singapurskog plemstva“, malo toga je rečeno o kolonijalnoj istoriji koja je uslovila postanak modernog Singapura, iako su ostaci tog nasleđa vidljivi u pozadini: u kućama koje sada označavaju prestiž nekih vrlo posebnih Singapuržana, u iznijansiranom britanskom akcentu koji koristi ova parada lepih ljudi, u samom tragu nevidljivog novca. Mit koji se ponavlja izostavlja činjenicu da je Singapur postao međunarodni centar trgovine i finansija kroz komplikovanu saradnju njegove visoke klase sa Britancima, uključujući i profit od trgovine opijumom (između 1825. i 1910, opijum je činio od 30 do 50% ukupnih prihoda Singapura) a kasnije i sa plantaža gume. Koreni starog singapurskog bogatstva su time duboko prepleteni sa kolonijalnom silom koja ih je koristila i pazila.
Kvanov roman je frenetičan u svakom aspektu, pa i humoru. Junaci se neprestano prepiru oko toga ko ima samo 1.5 milijardi naspram stotina milijardi u imovini, ili oko očiglednih razlika između odeće brenda „Alexander Wang“ naspram „Alexander McQueen“, što signalizira čežnju koja se može opisati samo kao želja za oklopom. Ispod sve te drske ekstravagancije i samozadovoljstva, roman je duboko anksiozan: zbog novca (nikad ga nema dovoljno), zbog klase (često maska za rasnu razliku), zbog ukusa (šta ako možete da sklonite Azijca iz Azije, ali ne možete da uklonite Aziju iz Azijca?), i kako se Azijci međusobno vide, kao i kako na njih gleda svet u 21. veku.
Sve to, ipak, izgleda da nije mnogo odmaklo od onoga što je Toni Morison nazivala „prilagođavanjem bez unapređenja“ u američkoj rasnoj optici. Izgleda da do sada nismo naučili da zamena lošeg stereotipa dobrim (da, bolje išta, nego ništa) vrlo malo čini po pitanju logike rasizma. „Suludo bogati Azijaci“ produžavaju dugotrajnu melanholičnu euforiju o tome kako je biti Azijac u ovom takozvanom azijskom veku.
Izvor: lareviewofbooks.org
Prevod: Miloš Vulikić
