Roman o sunovratu ljudskosti – „Putnik“ U. A. Bošvica
Lagunin književni klub u okviru 103. tribine, u petak 1. septembra, bavio se romanom „Putnik“ Ulriha Aleksandera Bošvica. U pitanju je roman koji je najranije književno svedočanstvo o Kristalnoj noći, a o njemu su govorili književni kritičari i pisci Srđan Srdić i Aleksandra Đuričić.
Dvadesettrogodišnji Bošvic napisao je „Putnika“ 1938. godine, za samo četiri nedelje, odmah po dešavanjima u Kristalnoj noći – a njegova proza juri istim tempom. Rukopis romana je decenijama ležao neprimećen u Izbegličkom arhivu Nacionalne biblioteke Nemačke, sve dok nedavno nije otkriven i objavljen, kada je postao pravi književni događaj.
Njegov glavni junak je Jevrejin arijevskog lica Oto Zilberman koji pokušava da se spase hapšenja i suočava se sa novom realnošću u Nemačkoj pred početak Drugog svetskog rata.
Aleksandra Đuričić je ovu knjigu okarakterisala terminom „on the road“, budući da se radnja odvija na putu, ali železnicom, dok protagonista pokušava da se skloni od hapšenja tako što kupuje vozne karte i putuje od mesta do mesta širom Nemačke.
„Prvi susret sa ovim romanom podsetio me je na kafkijansku atmosferu, i kako dalje tekst odmiče, sve više je ličio na Kafkinu ’Ameriku’, na očajničko potucanje po beskonačno dugim prugama i drumovima koje stvara atmosferu beznađa. Ipak, ovaj roman sačinjen je od dramskog naboja, jer junak sve vreme dok putuje razgovara sa ljudima koje sreće i u tim dijalozima otkriva se pun Zilbermanov karakter. Tada shvatate da ispod te mračne površine koja deluje beznadežno tinja život, a ljudi koje sreće, iako arijevci, najčešće su protivnici onoga što se dešava. I malo-pomalo kroz razgovore stvara se utisak o Zilbermanovom karakteru. Veliko majstorstvo pisanja je bilo potrebno da se napravi takva atmosfera.“
Knjiga „Putnik“ je objavljena tridesetih godina prošlog veka i onda je nestala, niko je nije pominjao, o njoj se nije pisalo. Ponovo se pojavila krajem druge decenije 21. veka.
„Ova knjiga ništa ne znači u generaciji kojoj pripada. Ona nije mogla ni na koga da utiče, nijedan nemački pisac tokom skoro jednog veka ne pominje Bošvica kao svog istomišljenika. Ne možemo da razmišljamo o toj knjizi drugačije nego da je za nas nešto potpuno novo. Zabrinjavajuće je da se u ovoj knjizi nalaze stvari koje su maligno aktuelne. U jednom trenutku glavni junak romana izvući će se iz Nemačke i stići na teritoriju Belgije, odakle će ga uredno vratiti. Na šta on odgovara da to nije moguće, da nije moguće da ga vrate. Ako knjiga o nečemu govori, govori o onome što čoveku izvorno deluje kao nemoguće. Kako je moguće da ugledni i dobrostojeći nemački građanin, borac u Prvom svetskom ratu na strani svoje države, sada postaje žrtva iste te države? I tu je razlika između Kafkinog ’Procesa’ i ove knjige. Jozef K. prihvata situaciju kao apsolutno normalnu, igra igru koju mu neko drugi nameće ne pitajući se kako je upao u sve to. Zilberman nije Jozef K. On pokušava da shvati šta se njemu dešava, dok ne dođe do zaključka da u svemu oko njega najmanje moguć jeste on. Sistem u kome se našao govori o njemu kao pojedincu koji više nije moguć, koji ne može da postoji“, rekao je Srdić.
„Zilberman nema nikakve kapacitete da postane tragičan junak jer je on malograđanin“, smatra Srdić i dodaje: „Od prve stranice proganja ga gubitak novca. Sve vreme je on na meti najodvratnijih mogućih prevara i otimačine. Njegov život će se završiti u onom trenutku kad ostane bez novca. To ga deli od ranije u književnosti prisutnih tragičkih junaka. On nema taj kapacitet. I to ga čini na svoj način nesimpatičnim. On nije neko s kim ćemo se lako identifikovati dok malo bolje ne razmislimo o sebi. Cinična rečenica kojom se teši, ’pa dobro, bar ću upoznati Nemačku’, posebno je teška, jer to je Nemačka pred Drugi svetski rat, ne baš lep prizor.“
Đuričićeva je istakla da „kako roman odmiče, sve više shvatamo da Zilberman, iako potpuno nevino optužen samo zbog pripadnosti jevrejskoj naciji, jeste antijunak. Kako odmiče njegova muka i nevolja, sve više odstupa od moralnih načela. Možda njegov najdublji sunovrat jeste kada hvata sebe da beži od svojih sunarodnika da ne bi bio zatečen u nekoj situaciji sa drugim Jevrejima koji će biti uhapšeni. Bilo bi zanimljivo dramatizovati ovaj roman jer je prepun dijaloga veoma snažnog dramskog naboja i unutrašnjeg monologa.“
Njegov glavni junak je Jevrejin arijevskog lica Oto Zilberman koji pokušava da se spase hapšenja i suočava se sa novom realnošću u Nemačkoj pred početak Drugog svetskog rata.
Aleksandra Đuričić je ovu knjigu okarakterisala terminom „on the road“, budući da se radnja odvija na putu, ali železnicom, dok protagonista pokušava da se skloni od hapšenja tako što kupuje vozne karte i putuje od mesta do mesta širom Nemačke.
„Prvi susret sa ovim romanom podsetio me je na kafkijansku atmosferu, i kako dalje tekst odmiče, sve više je ličio na Kafkinu ’Ameriku’, na očajničko potucanje po beskonačno dugim prugama i drumovima koje stvara atmosferu beznađa. Ipak, ovaj roman sačinjen je od dramskog naboja, jer junak sve vreme dok putuje razgovara sa ljudima koje sreće i u tim dijalozima otkriva se pun Zilbermanov karakter. Tada shvatate da ispod te mračne površine koja deluje beznadežno tinja život, a ljudi koje sreće, iako arijevci, najčešće su protivnici onoga što se dešava. I malo-pomalo kroz razgovore stvara se utisak o Zilbermanovom karakteru. Veliko majstorstvo pisanja je bilo potrebno da se napravi takva atmosfera.“
Knjiga „Putnik“ je objavljena tridesetih godina prošlog veka i onda je nestala, niko je nije pominjao, o njoj se nije pisalo. Ponovo se pojavila krajem druge decenije 21. veka.
„Ova knjiga ništa ne znači u generaciji kojoj pripada. Ona nije mogla ni na koga da utiče, nijedan nemački pisac tokom skoro jednog veka ne pominje Bošvica kao svog istomišljenika. Ne možemo da razmišljamo o toj knjizi drugačije nego da je za nas nešto potpuno novo. Zabrinjavajuće je da se u ovoj knjizi nalaze stvari koje su maligno aktuelne. U jednom trenutku glavni junak romana izvući će se iz Nemačke i stići na teritoriju Belgije, odakle će ga uredno vratiti. Na šta on odgovara da to nije moguće, da nije moguće da ga vrate. Ako knjiga o nečemu govori, govori o onome što čoveku izvorno deluje kao nemoguće. Kako je moguće da ugledni i dobrostojeći nemački građanin, borac u Prvom svetskom ratu na strani svoje države, sada postaje žrtva iste te države? I tu je razlika između Kafkinog ’Procesa’ i ove knjige. Jozef K. prihvata situaciju kao apsolutno normalnu, igra igru koju mu neko drugi nameće ne pitajući se kako je upao u sve to. Zilberman nije Jozef K. On pokušava da shvati šta se njemu dešava, dok ne dođe do zaključka da u svemu oko njega najmanje moguć jeste on. Sistem u kome se našao govori o njemu kao pojedincu koji više nije moguć, koji ne može da postoji“, rekao je Srdić.
„Zilberman nema nikakve kapacitete da postane tragičan junak jer je on malograđanin“, smatra Srdić i dodaje: „Od prve stranice proganja ga gubitak novca. Sve vreme je on na meti najodvratnijih mogućih prevara i otimačine. Njegov život će se završiti u onom trenutku kad ostane bez novca. To ga deli od ranije u književnosti prisutnih tragičkih junaka. On nema taj kapacitet. I to ga čini na svoj način nesimpatičnim. On nije neko s kim ćemo se lako identifikovati dok malo bolje ne razmislimo o sebi. Cinična rečenica kojom se teši, ’pa dobro, bar ću upoznati Nemačku’, posebno je teška, jer to je Nemačka pred Drugi svetski rat, ne baš lep prizor.“
Đuričićeva je istakla da „kako roman odmiče, sve više shvatamo da Zilberman, iako potpuno nevino optužen samo zbog pripadnosti jevrejskoj naciji, jeste antijunak. Kako odmiče njegova muka i nevolja, sve više odstupa od moralnih načela. Možda njegov najdublji sunovrat jeste kada hvata sebe da beži od svojih sunarodnika da ne bi bio zatečen u nekoj situaciji sa drugim Jevrejima koji će biti uhapšeni. Bilo bi zanimljivo dramatizovati ovaj roman jer je prepun dijaloga veoma snažnog dramskog naboja i unutrašnjeg monologa.“
1/6
Roman „Putnik“ možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao i na sajtu laguna.rs.
