Roman koji je najavio velikog majstora proze
„Nastaviću da slikam drugu sliku ali znam da je nikada neću završiti.“
Ovim rečima Žoze Saramago počinje „Priručnik o slikanju i pisanju“. Ova prva rečenica me je odmah pogodila – to je možda jedna od najboljih prvih rečenica koju sam ikada pročitao. Zvučna, puna potencijala i elegancije, navodi nas da pomislimo toliko toga, a ne otkriva skoro ništa, poziv da se priključimo priči koja je tek počela.
Ono što sledi jeste odlična priča za Saramagov prvi roman, koji je originalno objavljen 1976, ali je preštampan za ovo novo izdanje. U „Priručniku o slikanju i pisanju“ reč je o slikaru koji je svestan da njegov talenat nije naročito raskošan. Nakon što je dobio zadatak da naslika portret moćnog industrijalca, postao je opsednut idejom da na platno prenese pravu suštinu tog čoveka, prvo na drugoj slici, za koju nije dobio dozvolu, a zatim i da ga opiše rečima.
„Priručnik o slikanju i pisanju“ predstavlja umetnikovo otkriće, ljubavno pismo upućeno procesu stvaranja, a najviše procesu pisanja. Iako su delovi o slikanju divno opisani, ljubav bezimenog naratora (a i samog Saramaga) prema pisanju može se videti dok opisuje svoja lična zapažanja i sećanja i dok prepričava događaje koji se dešavaju u tom periodu.
Oni koji koji su upoznati sa Saramagovim delima primetiće kako je obogatio jezik koji koristi, a u odlomcima, koji obeležavaju njegov najbolji rad, primećuje se kako mu misli lutaju, ali je optočeno samosvešću nekoga ko još traži svoj stil. U jednom odlomku, pripovedač upoređuje svoj stil pisanja sa pismom koje je primio. Teško je ne čuti samog Saramaga dok čitate „ Razmišljam kako bi izgledalo jedno takvo pismo koje bih ja napisao, i dolazim do zaključka da bi bilo zamršeno, s nekim beskrajnim rečenicama, pokušavao bih da objasnim neobjašnjivo, ili bi, umesto toga, bilo festival hladnoće i nadmenosti.“ Ovde nedostaje finoća koju kasnija Saramagova dela imaju, ali je osećaj za istraživanje samog pisanja uvek prisutan.
Poslednje reči u „Priručniku o slikanju i pisanju“ su toliko zvučne i upečatljive, da mi je drago što mogu da ih napišem, a da ne otkrijem kraj: „'A ovih dana ću ti dati i neke papire koje imam. Da ih pročitaš.' 'Tajne?', upita ona smešeći se. 'Ne. Papire. Neki zapis.'“
„Priručnik o slikanju i pisanju“ nam pruža uvid u raniji rad ovog majstora svog zanata i zbog toga je neprocenjiv.
Izvor: Goodreads
Prevod: Lidija Janjić
Ovim rečima Žoze Saramago počinje „Priručnik o slikanju i pisanju“. Ova prva rečenica me je odmah pogodila – to je možda jedna od najboljih prvih rečenica koju sam ikada pročitao. Zvučna, puna potencijala i elegancije, navodi nas da pomislimo toliko toga, a ne otkriva skoro ništa, poziv da se priključimo priči koja je tek počela.
Ono što sledi jeste odlična priča za Saramagov prvi roman, koji je originalno objavljen 1976, ali je preštampan za ovo novo izdanje. U „Priručniku o slikanju i pisanju“ reč je o slikaru koji je svestan da njegov talenat nije naročito raskošan. Nakon što je dobio zadatak da naslika portret moćnog industrijalca, postao je opsednut idejom da na platno prenese pravu suštinu tog čoveka, prvo na drugoj slici, za koju nije dobio dozvolu, a zatim i da ga opiše rečima.
„Priručnik o slikanju i pisanju“ predstavlja umetnikovo otkriće, ljubavno pismo upućeno procesu stvaranja, a najviše procesu pisanja. Iako su delovi o slikanju divno opisani, ljubav bezimenog naratora (a i samog Saramaga) prema pisanju može se videti dok opisuje svoja lična zapažanja i sećanja i dok prepričava događaje koji se dešavaju u tom periodu.
Oni koji koji su upoznati sa Saramagovim delima primetiće kako je obogatio jezik koji koristi, a u odlomcima, koji obeležavaju njegov najbolji rad, primećuje se kako mu misli lutaju, ali je optočeno samosvešću nekoga ko još traži svoj stil. U jednom odlomku, pripovedač upoređuje svoj stil pisanja sa pismom koje je primio. Teško je ne čuti samog Saramaga dok čitate „ Razmišljam kako bi izgledalo jedno takvo pismo koje bih ja napisao, i dolazim do zaključka da bi bilo zamršeno, s nekim beskrajnim rečenicama, pokušavao bih da objasnim neobjašnjivo, ili bi, umesto toga, bilo festival hladnoće i nadmenosti.“ Ovde nedostaje finoća koju kasnija Saramagova dela imaju, ali je osećaj za istraživanje samog pisanja uvek prisutan.
Poslednje reči u „Priručniku o slikanju i pisanju“ su toliko zvučne i upečatljive, da mi je drago što mogu da ih napišem, a da ne otkrijem kraj: „'A ovih dana ću ti dati i neke papire koje imam. Da ih pročitaš.' 'Tajne?', upita ona smešeći se. 'Ne. Papire. Neki zapis.'“
„Priručnik o slikanju i pisanju“ nam pruža uvid u raniji rad ovog majstora svog zanata i zbog toga je neprocenjiv.
Izvor: Goodreads
Prevod: Lidija Janjić
