Hejli, sin Rika Riordana, ima disleksiju i poremećaj pažnje. Kada je imao devet godina, odbijao je da čita, ali je voleo grčke mitove, pa je Rik svog sina pretvorio u junaka iz prošlih vremena. Tako je nastao Persi Džekson, serijal bestseler knjiga, koji je dobio i svoje holivudske ekranizacije.

Život petnaestogodišnjeg Hejlija Riordana promenio se iz korena zahvaljujući mladom sinu grčkog boga koji ni u čemu ne uživa više nego da se upušta u avanture i bori se protiv čudovišta koja bljuju vatru. Persija Džeksona stvorio je Hejlijev tata Rik, bivši nastavnik iz Teksasa. Sve avanture Persija Džeksona (kojih ima ukupno pet) najprodavanije su i najtraženije knjige, a horde obožavalaca koji dolaze na potpisivanje knjiga u redovima čekaju obučeni u toge. Nakon filma iz 2010. godine, u kome su uloge tumačili Uma Turman i Pirs Brosnan, Persijeva popularnost je još više porasla.

Međutim, Persi nije superheroj kao svi ostali: nikada nije u celom svom životu dobio veću ocenu od trojke, pri tom je za sebe mislio da je luzer sve do osamdeset osme stranice „Kradljivca munje“ (prva knjiga iz serijala). Znate, Persi ima disleksiju i hiperkinetički poremećaj pažnje, baš kao i Hejli, po kome je junak i stvoren. Na početku svojih avantura, Persi otkriva da njegove poteškoće ipak nisu slabost, već da su one siguran znak njegove veličine: kada su mu reči na papiru potpuno izmešane, to je zato što je njegov um programiran da čita starogrčki, a kada mu hiperkinetički poremećaj pažnje onemogućava da sedi mirno u učionici, to je znak da će mu njegova hiperaktivnost pomoći da ostane živ na bojnom polju.

„Persi je promenio moj život“, kaže Hejli. „Možete pročitati mnogo knjiga, ali nijedna od njih nema heroja koji ima disleksiju ili hiperkinetički poremećaj pažnje – uvek su to savršeni ljudi u savršenom svetu koji rade savršene stvari. Persi, u stvari, ima mnogo mana i zato on istovremeno mora da se bori i protiv čudovišta, ali i protiv svojih slabosti.“

Lik Persija Džeksona nastao je u pričama pred spavanje za Hejlija koji je u tom trenutku imao devet godina. U to vreme, Hejli je odbijao da čita i toliko je mrzeo školu da bi se sakrio ispod klupe i plakao. Međutim, bio je očaran grčkim mitovima, pa je njegov otac svaki put prepričavao one koji su Hejliju bili omiljeni. Kada mu je ponestalo materijala i priča, Hejli je predložio: „Zašto jednostavno ne izmisliš neku?“ I tako je stvoren Persi Džekson.

Našla sam se sa Rikom u San Antoniju u Teksasu gde živi sa svojom suprugom Beki i njihova dva sina Hejlijem i Patrikom. Rikova pojava pleni, iako on nosi plavu košulju jednostavnog kroja i sive pantalone. Ali ovo, baš kao i njegova pojednostavljena proza, znaci su nešto dubljih emocionalnih poriva. Iako više nije nastavnik, on sebe i dalje vidi kao prosvetnog radnika koji želi da napravi razliku, on je heroj ljudi sa margine.

„Dobijam neverovatno veliki broj mejlova i pisama od porodica koje imaju decu kojima je dijagnostikovan hiperkinetički poremećaj ili koja imaju disleksičnu decu. Jedno ima posebno mesto u mom srcu, a napisala ga je devojčica koja mi je rekla da se ranije stidela što ima disleksiju, ali da je nakon čitanja knjiga o Persiju Džeksonu to svoje stanje prihvatila i sada ga sa ponosom ističe. Takve stvari meni mnogo znače. Mnogo je dece koja se poput mog sina svakodnevno bore sa tim problemima, a koja misle da sa njima nešto nije u redu, iako je sa njima sve u savršenom redu. Oni jednostavno informacije obrađuju na drugačiji način.“

Rik kaže da on ne želi da drži deci propovedi, želi samo da ih navede da im čitanje bude zabava i uzbuđenje, nešto što će ih u svakom trenutku držati u neizvesnosti. „Imam i te kako mnogo razumevanja za decu koja ne vole da čitaju, jer sam i sam bio jedan od njih. Radio sam sve i svašta da bih izbegao čitanje. U mom slučaju, to je trajalo do moje trinaeste godine, sve dok nisam otkrio ’Gospodara prstenova’ i naučio da uživam u čitanju.“

Međutim, iako njegove knjige nemaju moralnu, one ipak imaju pouku koja se provlači u svakoj knjizi, a to je složenost porodičnih odnosa. Persi obožava Sali, svoju majku smrtnicu, koja radi u prodavnici slatkiša na Grand Central železničkom terminalu, prezire svog očuha Gejba, a njegova osećanja prema Posejdonu, koji mu je otac, prilično su ambivalentna. Posejdon se sa Persijom upoznao kada je Persiju bilo dvanaest godina, i to samo zato što je nešto želeo od njega.

„Skloni smo da mislimo da su razvodi i komplikovani porodični odnosi izum modernog doba, ali to uopšte nije tačno“, kaže on. „Dovoljno je da pročitate grčke mitove kako biste pronašli urušene porodice, udovice, razvode, posinke i poćerke, decu koja pokušavaju da se slažu sa novim roditeljima.“

Njegov porodični život je izuzetno stabilan: on je jedino dete dvoje nastavnika, odrastao je u San Antoniju, a svoju suprugu je upoznao sa samo 15 godina. „Mi smo bili srednjoškolski par. Odrasli smo zajedno i teško mi da se izvučem sa nekom greškom, jer ona zna sve o meni.“ Nakon što je završio studije engleskog i istorije na teksaškom Univezitetu u Ostinu, Rik je radio kao nastavnik, a podučavao je decu između jedanaest i četrnaest godina. „To su osetljive godine kada se kod dece dešavaju najvažnije promene: na emocionalnom, društvenom, akademskom i intelektualnom planu. Smatram da je to veoma zahvalna starosna grupa za rad, jer su to godine kada deca sazrevaju i najviše uče.“

Rik je počeo da piše sa trinaest godina, a sa dvadeset devet objavio je i svoj prvi roman „Big Red Tequila“, o privatnom detektivu iz San Antonija, koji je ujedno i prvi roman u serijalu „Tres Navarre“, nizu detektivskih romana za odrasle. Rikova rutina sastojala se od predavanja i pisanja po jedne knjige godišnje, ali je 2005. prodao prava za serijal o Persiju Džeksonu nakon čega je prestao da bude nastavnik.

Iako su knjige stalno na bestseler listama, postoji nešto više od puke sličnosti između Persija i još jednog dečaka čarobnjaka – Harijem Poterom. Obojica su u internatima za decu sa posebnim moćima (Hogvorts, Kamp polutana), obojica koriste određene građevine kao magične portale prema tajnim svetovima (Kings Kros stanica, Empajer stejt bilding) i jedan i drugi imaju odane prijatelje (Ron i Hermiona, Grover i Anabet).

Da li je Persi Džekson sličan Hariju Poteru? „Da, naravno“, priznaje Riordan, „ali ne mislim da je to zato što sam Persija stvorio po ugledu na Harija Potera. Vidite, obojica su predstavnici istog arhetipa. Mnogo onoga o čemu Dž. K. Rouling piše i zašto je to toliko dobro ima uporište u grčkim mitovima: ideja o postojanju magije u svetu; više sile koje se ne mogu videti; mladi junak koji je crna ovca, ali koji ipak otkrije da ga čeka veličanstvena sudbina; on ima fantastične sposobnosti, ali je neophodno da nauči da ih kontroliše i uoptrebljava; da bi ispunio svoju sudbinu, naš junak mora da se upusti u različite avanture i da ispuni teške zadatke – pa, izgleda da sam upravo opisao Harija Potera. I da, upravo sam opisao i sudbine Herkula, Persija Džeksona, Perseja i Tezeja.“

Ipak, on će prvi priznati da je pisanje Dž. K. Rouling imalo uticaja na stvaranje njegovih delâ. „Kao nastavnik, ja nisam naišao ni na šta što je i približno slično Hariju Poteru. Zato pametujem kada ljudi počnu da pričaju o ’sledećem’ Hariju Poteru. Ne postoji ’sledeći’ Hari Poter. Nikada pre Harija Potera nije bilo Harija Potera. On je nešto izvaredno što se dogodilo dečjoj književnosti. Imao sam učenike koji su svaku od ovih knjiga pročitali po trinaest ili četrnaest puta i često bih ih pitao: ’To je odlična knjiga, ali, zar ne želiš da pročitaš nešto drugo?’, onda bi mi oni odgovorili: ’Ne postoji ništa drugo što je ovoliko dobro.’“

Te stoga, kako i sam kaže, „učio je od Dž. K. Rouling“, iz te mešavine humora, misterije, avanture, akcije, karakterizacije junaka. Međutim, kaže da je Hari Poter bio taj koji je otvorio vrata toj vrsti književnosti. „Izdavači su postali svesni činjenice da postoji potražnja za dečjom književnošću na tržištu, a sve to je ubedilo i mene, kao i većinu pisaca, da je pisanje za decu stvaranje književnosti koje ima budućnost.“

On je sada pisac sa punim radnim vremenom, ali kaže: „Plašim se, i ja sam poput Persija kada me uhvati aksioznost. Nekim danima mi se dešava da mogu da pišem samo po petnaest minuta, a onda moram da prestanem i da se šetkam unaokolo, pa da se tek onda vratim pisanju i napišem još jedan pasus, pre nego što ponovo odustanem. Međutim, dešava se i da budem neverovatno fokusiran na proces pisanja, sednem u osam ujutru i ne prestajem da pišem do osam uveče.“

Još nešto se promenilo, jer i Hejli sada ima mnogo više samopouzdanja, a čak je počeo da radi i na svojim romanima – dostignuće koje ocenuje kao „eto, uspeo sam trenutak“ za sve one nastavnike koji mu nisu posvećivali dovoljno pažnje. „U suštini, često pogrešno napišem određene reči, ali je to sve u domenu onoga u čemu me diskleksija ometa. Ali i uprkos tome, ja nastavljam da pišem!“

Takođe želi da istakne da su to pravi romani – duži su čak od svake knjige koju je njegov otac napisao. „Čim sam napisao dužu knjigu od bilo koje njegove, morao sam da se pohvalim!“ Osmehuje se prema svom ocu koji mu uzvraća. Njemu je, naravno, sve ovo veoma poznato. „Svaki grčki junak mora da učini svog oca ponosnim, ali da ga ipak na kraju prevaziđe i bude bolji od njega“, kaže Rik.

„To je najveća moguća motivacija, pogotovu za mlade ljude.“

Autor: Sali Vilijams
Izvor: theguardian.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković