U sve nepreglednijoj planini novih izdanja sve je teže snaći se. Katkad je teško hitro i razlučiti bofl od vrhunske književnosti. Tu svakako pomaže čitalačko iskustvo, a tako se daju razvrstati i pažljiviji od čitalaca-slučajnih namernika. Evo, recimo, pitanje – volite li Šandora Maraija? Potvrdan, a iskren odgovor brzo će poslužiti kao precizan lakmus papir za pravljenje razlike između metaforično shvaćenog žita i gotovo uvek pratećeg mu kukolja.

Maraijeva proza je nadživela i sunovrat i/ili nestanak par srpskih izdavača koji su se iz ovih ili onih pobuda prihvatili objavljivanja njegovih dela, što u krajnjem zbiru i nije važno jer su, u tom minulom periodu njegova dela dobacila do većine onih koji su kadri da pojme i odmere kvalitet i značaj naslova iz opusa ovog sjajnog pisca. Tako su njegovi znameniti trotomni Dnevnici, kao i romanSveće gore do kraja i kratki romani okupljeni među koricama izdanja naslovljenog Esterina zaostavština u tim posvećenim (i u neku ruku povlašćenim) krugovima srećnika i knjigoljubaca već zauzeli mesta kakva im i priliče.

Nedavno je došao red i na roman Tri lica ljubavi (objavila Laguna, prevela Maria Tot-Ignjatović), zamašno, ambiciozno i izvanredno delo u kom se u punom sjaju očitava sva istinska raskoš jednog pripovedačkog genija. Ovo je roman satkan iz troglasja, u kom priču u celosti doznajemo kroz ispovesti troje zlosrećnih ljubavnika – mlade i odmerene supruge koja rano spoznaje nedostatke svoje bračne veze, sluđeno-nesnađenog, a nezdravo pritajenog supruga i buduće ljubavnice, odnosno supruge mu.

Naravno, nasuprot brzim i pogrešnim zaključcima, Marai se u ovom romanu nije okušavao na polju porozno-beslovesne herc literature; naprotiv, ovo je roman koji se može posmatrati i kao vrhunska proza o tihom i neumitnom krahu jedne civilizacije i klasnog sistema osuđenog na propast i zaborav, a možemo mu pristupiti i kao delu koje se tiče neveselog stanja nacije (u ovom konkretnom slučaju – mađarske) koja grca pod teretom istorijskog poraza. Maraijevi junaci su tihi i istorijski neznatni civili, koji u književnom smislu i dan danas deluju kao upečatljivi likovi, čije emotivne i intelektualne tlapnje i dubioze jesu nepatvorene i prepoznatljive. Tako nešto ne treba da čudi jer oni su „čeda“ superiornog pripovedača i, kanda, izvanrednog poznavaoca onog ipak nepromenljivog u ljudskoj prirodi.

Ako se sami sa sobom dogovorimo da zažmurimo pred možda izlišnim četvrtim segmentom romana u kom nas pisac upućuje šta se zbilo po prirodnom završetku priče, Tri lica jedne ljubavi ostaju primer istinski izuzetne proze, koja potvrđuje već utvrđene istine, ali čiji kvaliteti iznova i iznova moraju biti isticani kako bismo makar na buku namamili nove naraštaje prilježnih čitalaca.

Autor: Zoran Janković
Izvor: citymagazine.rs