„Rebeka“, žena koje nema: Početak nove ere gotskog romana
Rebeka de Vinter, po kojoj najpoznatije delo Dafne di Morije nosi ime, odsutno je lice – pa ipak dominira prikazanim svetom i radnjom ove, čini se svakoj eri zanimljive i uzbudljive knjige. Glavni junaci „Rebeke“ zapravo su ona i zalivsko imanje Menderlej – podjednako očaravajući, tajnoviti i opasni. Svojom neprisutnošću ova žena obavija prostor i ljude s kojima ga je delila, pretvarajući prazninu u neobičnu sveprisutnost. Pred mladom, skromnom i naivnom novom suprugom britanskog udovca Maksa de Vintera svaki Rebekin trag predstavlja gotovo nepremostivu prepreku, izvor strepnje, pritiska i ljubomore.
I začudo, upravo je sen iz ne tako daleke prošlosti najopipljiviji karakter u romanu. Što se ostalih tiče, Maks(im) je prilično dobro osmišljen lik, baš kao i domoupravitelj Frenk, neprijateljski nastrojena služavka Denvers, radoznala sestra Beatris i njen smotani muž – a obećavao je i Rebekin rođak Džek Favel. Međutim, ona koja bi trebalo da bude drugi centar i iz čije perspektive se krećemo kroz zamršenu pripovest, naratorka (druga gospođa De Vinter), potpuno je bezlična, u skladu sa čim nema čak ni ime. Ona je prazna, po sopstvenim rečima sasvim neugledna, jedan mali miš i osoba (za nekoga ko bi trebalo da bude obrazovan, kreativan i racionalan, s obzirom na istaknutu odbojnost prema prvoj poslodavki i sklonost ka slikarstvu) preopterećena malograđanskim stanovištima. Sem toga, reakcije su joj, koliko verno dočarane, toliko i neobično površne, nelogične. Primera radi, u trenutku kada saznaje najveću tajnu u vezi sa Rebekom, ključnu za dalje percipiranje supruga kao moralne osobe, dotičnoj je na pameti samo: „Maksim ne voli Rebeku. Nikada je nije ni voleo, nikada, nikada!“
Naratorku isuviše, čak i za došljakinju, opterećuje mišljenje sveta, pre svega posluge i meštana. Nijednog trenutka se ne pita: „A šta JA mislim o svemu tome?“, u potpunosti oslonjena na supruga kao lično božanstvo. Koliko je rečeno razumljivo, s obzirom na nagoveštene teške uslove života pre iznenadnog braka sa dvostruko starijim Maksimom, toliko je preterano, na momente iritantno, prilično onemogućavajući istinsku empatiju. Sam odnos supružnika De Vinter prema prethodnici Rebeki problematizuje pitanje opravdanosti odmazde (tj. da li smo, koliko god drugi bio grešan, ovlašćeni da se igramo Boga, makar po cenu ličnog spasenja), s obzirom na to da ni jedno ni drugo ne ispoljava bilo kakvo kolebanje.
Samo pripovedanje je takoreći klasičarsko, obeleženo veoma lepim opisima prirode, enterijera, gotovo opipljive nelagode u vazduhu, „filmično“ i lišeno monotonih odlomaka. Stil je precizan, uglačan, na trenutke podseća na Dikensa, Šarlotu Bronte (sa čijom „Džejn Ejr“ autorka neskriveno vodi intertekstualni dijalog, svesno preinačavajući postavljeni model), Arčibalda Kronina ili mnogo kasniju Trejsi Ševalije. Naročito se izdvaja uvodno poglavlje, kojim Di Morijeova pokazuje kako poseduje izvanredno oko i veštinu provođenja čitalaca kroz vrtove, hodnike Menderleja, napuštene (ne i zapuštene) salone, morskom obalom… gde osećate kišu, gledate maglu, udišete miris raznovrsnog cveća.
Prihvatajući, ali ne i poslušno sledeći žanrovski obrazac već pomalo zastarelog gotskog romana, knjiga čitaoca drži u stalnom, nezadovoljenom iščekivanju da se dogodi nešto veliko (čak i femme fatale, dekadentna Rebeka!). Nije reč jedino o misterioznosti usled nedovoljno datih informacija, već sasvim konkretnim, hotimičnim prazninama u tekstu, kojima u prilog ide nedostatak jasnih fizičkih opisa protagonista, nedovoljno nadoknađen njihovim psihološkim produbljivanjem.
Dakle, ukoliko bismo je morali negde žanrovski svrstati, pre nego gotski ili roman misterije, „Rebeki“ odgovara odrednica drame sa prelazom ka krimi priči, uz primese studije patoloških poremećaja i već oprobanih tema poput incesta, tajne bolesti i dvostrukog života. Efekat konstantno održavane napetosti koja izrazito blisko koketira sa klišeima, odbijajući da im se na vrhuncu prikloni, učinio je roman inspirativnim za režisere poput Alfreda Hičkoka, ali i omogućio revitalizaciju samog pravca u skladu sa zahtevima novog veka i promenjene publike.
Autor: Isidora Đolović
I začudo, upravo je sen iz ne tako daleke prošlosti najopipljiviji karakter u romanu. Što se ostalih tiče, Maks(im) je prilično dobro osmišljen lik, baš kao i domoupravitelj Frenk, neprijateljski nastrojena služavka Denvers, radoznala sestra Beatris i njen smotani muž – a obećavao je i Rebekin rođak Džek Favel. Međutim, ona koja bi trebalo da bude drugi centar i iz čije perspektive se krećemo kroz zamršenu pripovest, naratorka (druga gospođa De Vinter), potpuno je bezlična, u skladu sa čim nema čak ni ime. Ona je prazna, po sopstvenim rečima sasvim neugledna, jedan mali miš i osoba (za nekoga ko bi trebalo da bude obrazovan, kreativan i racionalan, s obzirom na istaknutu odbojnost prema prvoj poslodavki i sklonost ka slikarstvu) preopterećena malograđanskim stanovištima. Sem toga, reakcije su joj, koliko verno dočarane, toliko i neobično površne, nelogične. Primera radi, u trenutku kada saznaje najveću tajnu u vezi sa Rebekom, ključnu za dalje percipiranje supruga kao moralne osobe, dotičnoj je na pameti samo: „Maksim ne voli Rebeku. Nikada je nije ni voleo, nikada, nikada!“
Naratorku isuviše, čak i za došljakinju, opterećuje mišljenje sveta, pre svega posluge i meštana. Nijednog trenutka se ne pita: „A šta JA mislim o svemu tome?“, u potpunosti oslonjena na supruga kao lično božanstvo. Koliko je rečeno razumljivo, s obzirom na nagoveštene teške uslove života pre iznenadnog braka sa dvostruko starijim Maksimom, toliko je preterano, na momente iritantno, prilično onemogućavajući istinsku empatiju. Sam odnos supružnika De Vinter prema prethodnici Rebeki problematizuje pitanje opravdanosti odmazde (tj. da li smo, koliko god drugi bio grešan, ovlašćeni da se igramo Boga, makar po cenu ličnog spasenja), s obzirom na to da ni jedno ni drugo ne ispoljava bilo kakvo kolebanje.
Samo pripovedanje je takoreći klasičarsko, obeleženo veoma lepim opisima prirode, enterijera, gotovo opipljive nelagode u vazduhu, „filmično“ i lišeno monotonih odlomaka. Stil je precizan, uglačan, na trenutke podseća na Dikensa, Šarlotu Bronte (sa čijom „Džejn Ejr“ autorka neskriveno vodi intertekstualni dijalog, svesno preinačavajući postavljeni model), Arčibalda Kronina ili mnogo kasniju Trejsi Ševalije. Naročito se izdvaja uvodno poglavlje, kojim Di Morijeova pokazuje kako poseduje izvanredno oko i veštinu provođenja čitalaca kroz vrtove, hodnike Menderleja, napuštene (ne i zapuštene) salone, morskom obalom… gde osećate kišu, gledate maglu, udišete miris raznovrsnog cveća.
Prihvatajući, ali ne i poslušno sledeći žanrovski obrazac već pomalo zastarelog gotskog romana, knjiga čitaoca drži u stalnom, nezadovoljenom iščekivanju da se dogodi nešto veliko (čak i femme fatale, dekadentna Rebeka!). Nije reč jedino o misterioznosti usled nedovoljno datih informacija, već sasvim konkretnim, hotimičnim prazninama u tekstu, kojima u prilog ide nedostatak jasnih fizičkih opisa protagonista, nedovoljno nadoknađen njihovim psihološkim produbljivanjem.
Dakle, ukoliko bismo je morali negde žanrovski svrstati, pre nego gotski ili roman misterije, „Rebeki“ odgovara odrednica drame sa prelazom ka krimi priči, uz primese studije patoloških poremećaja i već oprobanih tema poput incesta, tajne bolesti i dvostrukog života. Efekat konstantno održavane napetosti koja izrazito blisko koketira sa klišeima, odbijajući da im se na vrhuncu prikloni, učinio je roman inspirativnim za režisere poput Alfreda Hičkoka, ali i omogućio revitalizaciju samog pravca u skladu sa zahtevima novog veka i promenjene publike.
Autor: Isidora Đolović
