Razmišljanje o zbirci „Pun kofer priča“: Sedam proznih krugova
Ukupno sto priča, raspoređenih u sedam ciklusa različitog obima, čini zbirku „Pun kofer priča“, a da je pisac Milan Ružić u zbirku uneo duplo više ili svega nekoliko priča, naslov knjige ne bi morao da se menja, jer broj priča i dužina svake od njih nimalo ne uslovljava popunjenost zamišljenog kofera. Tako je to kad autor ume da u nekoliko reči sažme čitav život, ali i da knjigu od tri stotine stranica predstavi kao magnovenje koje ne traje duže od jednog trenutka.
Svaka Ružićeva priča puna je neizbrojivih skrivenih značenja i neizbrojivih reči koje su prećutane, odnosno nenapisane – rečeno je mnogo više nego što je napisano zbog čega deluju kao da su duže nego što to zaista jesu.
Poslednja reč u zbirci stvoriće utisak da je to isti onaj trenutak kojim je otpočeta prva priča, kao da je sve u međuvremenu izrečeno u jednom kratkom dahu, kao tok svesti sveden na najmanju moguću meru. Međutim, ova se zbirka uopšte ne mora čitati redom, niti ciklus za ciklusom.
Abecedni redosled priča, zasnovan na latiničnom pismu, može i u formalnom smislu biti zanimljiva činjenica ako se zna da je zbirka štampana na ćirilici. Pritom se dvostrukost zapaža i u samom naslovu, jer pored dužine forme kao relativnog merila za prazan ili pun kofer, i sama reč kofer može se shvatiti i metaforički i bukvalno. Jer svaki je kofer, čak i da je prazan, posebna priča za sebe, za svog vlasnika, za njegova putešestvija, za njegove stvari...
Dela od kojih je Ružić sačinio svoju zbirku odudaraju od standardne žanrovske odrednice kojom su označena upravo zato što se pripovedanje pretvara u magnovenja i snoviđenja, a radnja kao da je anulirana ili eventualno svedena na jedan momenat razmišljanja. Mogle bi se Ružićeve priče nazvati i proznim minijaturama, gde je sama proza, u strogom smislu gledano, minimalizovana i dovedena do granice trenutne poetske ispovesti.
U priči Kad imaš petnaest godina pripovedač setno kaže: „Kako su samo skupi ti trenuci“ – što bi se moglo odnositi na svako osećanje i svako razmišljanje od kog je Ružić načinio posebnu priču. I moglo bi se odnositi na svačije trenutke, od kojih je svaki i te kako skup, a često i sâm za sebe dovoljno vredan da ispuni prazninu veliku kao ceo kofer.
Autor: Dušan Milijić
Svaka Ružićeva priča puna je neizbrojivih skrivenih značenja i neizbrojivih reči koje su prećutane, odnosno nenapisane – rečeno je mnogo više nego što je napisano zbog čega deluju kao da su duže nego što to zaista jesu.
Poslednja reč u zbirci stvoriće utisak da je to isti onaj trenutak kojim je otpočeta prva priča, kao da je sve u međuvremenu izrečeno u jednom kratkom dahu, kao tok svesti sveden na najmanju moguću meru. Međutim, ova se zbirka uopšte ne mora čitati redom, niti ciklus za ciklusom.
Abecedni redosled priča, zasnovan na latiničnom pismu, može i u formalnom smislu biti zanimljiva činjenica ako se zna da je zbirka štampana na ćirilici. Pritom se dvostrukost zapaža i u samom naslovu, jer pored dužine forme kao relativnog merila za prazan ili pun kofer, i sama reč kofer može se shvatiti i metaforički i bukvalno. Jer svaki je kofer, čak i da je prazan, posebna priča za sebe, za svog vlasnika, za njegova putešestvija, za njegove stvari...
Dela od kojih je Ružić sačinio svoju zbirku odudaraju od standardne žanrovske odrednice kojom su označena upravo zato što se pripovedanje pretvara u magnovenja i snoviđenja, a radnja kao da je anulirana ili eventualno svedena na jedan momenat razmišljanja. Mogle bi se Ružićeve priče nazvati i proznim minijaturama, gde je sama proza, u strogom smislu gledano, minimalizovana i dovedena do granice trenutne poetske ispovesti.
U priči Kad imaš petnaest godina pripovedač setno kaže: „Kako su samo skupi ti trenuci“ – što bi se moglo odnositi na svako osećanje i svako razmišljanje od kog je Ružić načinio posebnu priču. I moglo bi se odnositi na svačije trenutke, od kojih je svaki i te kako skup, a često i sâm za sebe dovoljno vredan da ispuni prazninu veliku kao ceo kofer.
Autor: Dušan Milijić
