Razgovor sa Štefani Štal: U tri koraka do jačeg Ja
Psiholog Štefani Štal nam u razgovoru predstavlja svoju knjigu „Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj“.
Naslov Vaše nove knjige je „Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj“. Šta je to „dete u tebi“?
„Unutrašnje dete“ je metafora kojom se služi psihologija. Svakog od nas oblikuju utisci iz detinjstva. Oni određuju kakav će biti naš odnos prema svetu u kome živimo. Ako nam, na primer, u detinjstvu nije pruženo dovoljno ljubavi, mi ćemo kao odrasli koračati kroz život ubeđeni u svoju bezvrednost i beskorisnost.
Ti utisci vode formiranju odbrambenih strategija...
Da. U slučaju koji sam navela odbrambena strategija bi se sastojala u tome da pokušavamo da u svemu budemo savršeni, kako bismo bili prihvaćeni. Tako postajemo perfekcionisti.
Kada govorite o unutrašnjem detetu, pominjete „dete senke“ i „sunčano dete“. O čemu je konkretno reč?
Dete senke simbolizuje negativna iskustva iz detinjstva. U ovom kontekstu uvek je važno napomenuti da ne postoje ni savršeni roditelji ni savršena deca. Sunčano dete pak predstavlja pozitivne utiske, sve što je lepo i spontano, svu ljubav i pažnju koju smo tokom odrastanja dobili od roditelja. Taj pojam istovremeno podrazumeva i sve ono što smo stvorili kao odrasla osoba, jer nam se tada pruža mogućnost da sami donosimo odluke i biramo smer svog razvoja.
Jedna od vaših hipoteza je da svako iz detinjstva nosi tzv. principijelna uverenja. Kakva je njihova uloga?
Deca sama formiraju mišljenja ili pretpostavke o tome kako svet funkcioniše. Kada roditelji detetu pružaju mnogo ljubavi, ono formira uverenje da je važno. Ako su roditelji pod stalnim stresom i slabo se snalaze, malo dete neće pomisliti: „Mama i tata imaju svojih problema, trebalo bi da odu na odmor“, ono će formirati uverenje „ja nisam okej, ja predstavljam teret“. Tako se „programira“ način razmišljanja koji će ubuduće određivati sve naše postupke.
Kako to utiče na naše odnose sa drugim ljudima?
Postoji, na primer, veliki broj ljudi koji su opterećeni principijelnim uverenjem „ja sam kriv(a)“. Oni svet oko sebe i vide i čuju iz te perspektive. Čak i neutralne izjave mogu im delovati kao zamerka – recimo ako im neko postavi pitanje: „Da li si video slanik?“
Kakve odbrambene strategije oni tada primenjuju?
Neki od njih se osećaju poniženo i povlače se u svoju ljušturu, a neki postaju neprijatni i razdražljivi. Kao i sva ostala principijelna uverenja, i ovo dovodi do iskrivljene percepcije stvarnosti.
Kako takve strategije utiču na veze?
U knjizi navodim primer Sabine i Mihaila, koji su u vezi. Mihailovi roditelji su imali četvoro dece i bili vlasnici pekare. Sinu nisu pružali dovoljno pažnje. Mali Mihail tada nije pomislio: „Mama je umorna“, već se u njemu formiralo uverenje da on sam nije dovoljno vredan. Zatim je taj „program“ nesvesno uneo u svoju vezu sa Sabinom.
I šta se dešava sa njima?
Jednom prilikom Sabina zaboravlja da kupi kobasicu koju je Mihail tražio i to postaje „okidač“ – ono što u njemu budi stara sećanja. Njegova reakcija je neumerena. Na scenu je stupilo nesvesno programiranje. Mihail ne misli: „Sabina je zaboravila kobasicu“, već „Sabina me ne voli“.
Šta Mihail može da učini kako bi se „reprogramirao“?
On ne zna zbog čega u nekim situacijama reaguje burno. Prvi korak bi bio da prihvati činjenicu da je unapred programiran i da pokuša da upozna svoje dete senke. Drugi korak bi bio da ojača svoje „odraslo Ja“. Mnogi ljudi kažu: „Problem mi je jasan u teoriji, ali ja se ne osećam tako“. Zato im ja u knjizi nudim više različitih vežbi.
Kako Mihail može da promeni ponašanje?
U trećem koraku, trebalo bi da otkrije sunčano dete u sebi. Od njega se očekuje da pažnju preusmeri na prijatnija iskustva iz detinjstva, da se pozabavi pozitivnim stranama svog karaktera i pronađe resurse – životne situacije i kvalitetne odnose sa drugim ljudima, iz kojih će crpeti dodatnu snagu.
Roditelji svojoj deci uglavnom žele sve najbolje. Čak i ako pođemo od pretpostavke da ne postoje savršeni roditelji – šta roditelji mogu da urade kako bi sprečili da dete senke dominira životom njihovog deteta?
Oni mogu da zadovolje bazične potrebe svog deteta za pažnjom i ljubavlju. Pritom bi bilo veoma važno da puste dete da ide svojim putem i da mu pruže podršku u osamostaljivanju. U suprotnom, dete će imati problema sa autonomnošću, osećaće da nije u stanju da se nosi sa zahtevima života. Ako roditelji bar ove dve stvari imaju na umu, već su obavili veliki deo posla.
Autor: Betina Trenhart
Izvor: general-anzeiger-bonn.de
Prevela: Jelena Tanasković
„Unutrašnje dete“ je metafora kojom se služi psihologija. Svakog od nas oblikuju utisci iz detinjstva. Oni određuju kakav će biti naš odnos prema svetu u kome živimo. Ako nam, na primer, u detinjstvu nije pruženo dovoljno ljubavi, mi ćemo kao odrasli koračati kroz život ubeđeni u svoju bezvrednost i beskorisnost.
Ti utisci vode formiranju odbrambenih strategija...
Da. U slučaju koji sam navela odbrambena strategija bi se sastojala u tome da pokušavamo da u svemu budemo savršeni, kako bismo bili prihvaćeni. Tako postajemo perfekcionisti.
Kada govorite o unutrašnjem detetu, pominjete „dete senke“ i „sunčano dete“. O čemu je konkretno reč?
Dete senke simbolizuje negativna iskustva iz detinjstva. U ovom kontekstu uvek je važno napomenuti da ne postoje ni savršeni roditelji ni savršena deca. Sunčano dete pak predstavlja pozitivne utiske, sve što je lepo i spontano, svu ljubav i pažnju koju smo tokom odrastanja dobili od roditelja. Taj pojam istovremeno podrazumeva i sve ono što smo stvorili kao odrasla osoba, jer nam se tada pruža mogućnost da sami donosimo odluke i biramo smer svog razvoja.
Jedna od vaših hipoteza je da svako iz detinjstva nosi tzv. principijelna uverenja. Kakva je njihova uloga?
Deca sama formiraju mišljenja ili pretpostavke o tome kako svet funkcioniše. Kada roditelji detetu pružaju mnogo ljubavi, ono formira uverenje da je važno. Ako su roditelji pod stalnim stresom i slabo se snalaze, malo dete neće pomisliti: „Mama i tata imaju svojih problema, trebalo bi da odu na odmor“, ono će formirati uverenje „ja nisam okej, ja predstavljam teret“. Tako se „programira“ način razmišljanja koji će ubuduće određivati sve naše postupke.
Kako to utiče na naše odnose sa drugim ljudima?
Postoji, na primer, veliki broj ljudi koji su opterećeni principijelnim uverenjem „ja sam kriv(a)“. Oni svet oko sebe i vide i čuju iz te perspektive. Čak i neutralne izjave mogu im delovati kao zamerka – recimo ako im neko postavi pitanje: „Da li si video slanik?“
Kakve odbrambene strategije oni tada primenjuju?
Neki od njih se osećaju poniženo i povlače se u svoju ljušturu, a neki postaju neprijatni i razdražljivi. Kao i sva ostala principijelna uverenja, i ovo dovodi do iskrivljene percepcije stvarnosti.
Kako takve strategije utiču na veze?
U knjizi navodim primer Sabine i Mihaila, koji su u vezi. Mihailovi roditelji su imali četvoro dece i bili vlasnici pekare. Sinu nisu pružali dovoljno pažnje. Mali Mihail tada nije pomislio: „Mama je umorna“, već se u njemu formiralo uverenje da on sam nije dovoljno vredan. Zatim je taj „program“ nesvesno uneo u svoju vezu sa Sabinom.
I šta se dešava sa njima?
Jednom prilikom Sabina zaboravlja da kupi kobasicu koju je Mihail tražio i to postaje „okidač“ – ono što u njemu budi stara sećanja. Njegova reakcija je neumerena. Na scenu je stupilo nesvesno programiranje. Mihail ne misli: „Sabina je zaboravila kobasicu“, već „Sabina me ne voli“.
Šta Mihail može da učini kako bi se „reprogramirao“?
On ne zna zbog čega u nekim situacijama reaguje burno. Prvi korak bi bio da prihvati činjenicu da je unapred programiran i da pokuša da upozna svoje dete senke. Drugi korak bi bio da ojača svoje „odraslo Ja“. Mnogi ljudi kažu: „Problem mi je jasan u teoriji, ali ja se ne osećam tako“. Zato im ja u knjizi nudim više različitih vežbi.
Kako Mihail može da promeni ponašanje?
U trećem koraku, trebalo bi da otkrije sunčano dete u sebi. Od njega se očekuje da pažnju preusmeri na prijatnija iskustva iz detinjstva, da se pozabavi pozitivnim stranama svog karaktera i pronađe resurse – životne situacije i kvalitetne odnose sa drugim ljudima, iz kojih će crpeti dodatnu snagu.
Roditelji svojoj deci uglavnom žele sve najbolje. Čak i ako pođemo od pretpostavke da ne postoje savršeni roditelji – šta roditelji mogu da urade kako bi sprečili da dete senke dominira životom njihovog deteta?
Oni mogu da zadovolje bazične potrebe svog deteta za pažnjom i ljubavlju. Pritom bi bilo veoma važno da puste dete da ide svojim putem i da mu pruže podršku u osamostaljivanju. U suprotnom, dete će imati problema sa autonomnošću, osećaće da nije u stanju da se nosi sa zahtevima života. Ako roditelji bar ove dve stvari imaju na umu, već su obavili veliki deo posla.
Autor: Betina Trenhart
Izvor: general-anzeiger-bonn.de
Prevela: Jelena Tanasković
