U knjižari Delfi SKC predstavljen je roman Slavice Mastikose „Preludijum“, koji spoznajemo kroz priču majke i ćerke, koje se uoči bombardovanja Srbije 1999. suočavaju sa bolnim porodičnim gubitkom, a takođe moraju da otkriju i razmrse klupko tajni i laži koje su svojevremeno nastale zarad dobrih porodičnih odnosa, a sada prete da ih unište.
Pored autorke, o knjizi su govorile i književnica Ljiljana Šarac, kao i urednica knjige Dubravka Dragović Šehović, koja je bila i moderator promocije.
Dubravka je na samom početku istakla kako je Slavici Mastikosi ovim romanom pošlo za rukom da u čitaocima izazove specifičnu emociju.
„To nikako nije patetika, već nešto što nas poremeti. Slavičina književnost je takva da čitaoca izmesti i natera da razmišlja, da se seti nekih ljudi, događaja, da možda malo prekopa kako po sopstvenoj istoriji tako i po istoriji sopstvenog naroda. Ona je u ovoj knjizi opisala čitav jedan vek kroz priču dve žene, majke i ćerke, kroz njihovu veoma specifičnu bliskost i predstavila istoriju jedne zemlje i drugih zemalja koje su sa našom na neki način bile povezane. Interesantan momenat ovde je knjiga u knjizi. Knjiga za kojom svi tragaju razotkriva pitanja koja naše protagonistkinje muče, a cela priča je upravo o tome koliko bele laži zaista donose dobro, koliko su s jedne strane učinkovite, a koliko s druge strane problematične. Ova priča objašnjava da je naša bliskost zasnovana na poverenju i da treba da budemo iskreni jedni prema drugima.“
Liljana Šarac, u čijim delima čitaoci pronalaze emociju vrlo sličnu onoj u Slavičinoj knjizi, emotivno i nadahnuto je ispričala kako je na nju uticala ova priča.
„Kada sam prvi put pročitala roman, Slavicu nisam poznavala. Bila sam potpuno neutralna. Nisam znala čak ni da je potka ovog romana dobrim delom autobiografska. Bila sam neopterećena svim tim podacima, pa sam u njega uronila čitalački radoznalo i moram da priznam da sam srećna što žene pisci dobijaju značajna mesta u Laguni, jer je to novi sentiment, novi ugao, toplota koju može samo žena, majka, dama da podari, i upravo u tom ključu treba čitati ovakve knjige. ’Preludijum’ mi je bio enigma. Prvo sam mu prišla kao zbirci pripovedaka, jer je svako poglavlje naslovljeno, vrlo je kratko, pa knjiga ima sopstvenu dinamiku i stalno vas tera da idete dalje. Ostajete zbunjeni jer vam nudi dijapazon priča, sudbina i galeriju likova. Imate utisak da je sve to rasklopljena slagalica koju ne znate kako da složite, ne znate kuda vas vodi. Ali Slavica vas upravo maestralnim pripovedanjem navodi da budete istraživači, da preispitujete i ono o čemu ona piše, ali i sebe same. Slavica je raskošan pripovedač. Ona piše o čitavom jednom veku. Između lepih korica uranjate u svet snažnih žena, žena koje su paćenice, borci, intrigantkinje zapitane nad svojom sudbinom. Slavica na samom početku sve preokreće, ubije jednog od glavnih junaka, posvađa glavne junakinje i ostavlja vas zatečenima. Vrti vam se u glavi od pletenja intriga, uzbuđenja. Slavica bi bila fantastičan pisac trilera jer ima tu žicu avanturističkog, intrigantnog, da vas zanese i da vas stalno vodi napred. I pritom, te rasparčane mozaike s vremenom slaže na neobične načine, ukršta vremena, različite žene, porodice, podneblja i istorijske trenutke“, rekla je Ljiljana, dodavši da je drugo čitanje „Preludijuma“ za nju bilo još uzbudljivije, raskošnije, da je tada osetila mirise, videla boje, čula muziku, jer ovaj roman je kao pesma, sav je titrav od melodija i u svačijoj ruci će svirati drugačije.
Autorka koja našu kulturu, jezik i književnost pronosi širom Evrope, jer je odrasla u porodici koja je negovala ljubav prema govoru i pisanoj reči, svoje romane prvo godinama piše u glavi, a onda ih za kratko vreme prenese na papir. „Preludijum“ je motivisan istinitim događajem.
„To je priča o čoveku koji je izgubio 19-godišnjeg sina. Kad je pomislio da neće moći da prevaziđe tu bol, sanjao je sina, koji mu je rekao da pravi violine, iako je taj čovek bio vozač i nikad ništa slično u životu nije radio. Ipak, u talentu koji je pronašao u sebi, pronašao je i izlaz, a te violine posebnog zvuka je poklanjao, nije ih prodavao. Mnogo vremena je prošlo do momenta kad sam jednog jutra ustala i počela da pišem tu priču. Naravno, ovaj roman nije samo to, i da bih ga napisala, mnogo toga sam pročitala i proučila da bih izvukla samo jednu rečenicu ili stranicu, da upletem sve te sudbine koje su protkane kroz to krupno istorijsko sito, kroz koje pojedinci i njihove sudbine propadaju nezapaženi a nisu nevažni, jer ponekad sudbina pojedinca može da opiše jedan vek ili razdoblje u životu. Trudila sam se da pojedince obeležim i da u njih utkam vreme u kome su živeli“, rekla je Slavica Mastikosa, objasnivši i značenje naslova romana.
Dubravka je na samom početku istakla kako je Slavici Mastikosi ovim romanom pošlo za rukom da u čitaocima izazove specifičnu emociju.
„To nikako nije patetika, već nešto što nas poremeti. Slavičina književnost je takva da čitaoca izmesti i natera da razmišlja, da se seti nekih ljudi, događaja, da možda malo prekopa kako po sopstvenoj istoriji tako i po istoriji sopstvenog naroda. Ona je u ovoj knjizi opisala čitav jedan vek kroz priču dve žene, majke i ćerke, kroz njihovu veoma specifičnu bliskost i predstavila istoriju jedne zemlje i drugih zemalja koje su sa našom na neki način bile povezane. Interesantan momenat ovde je knjiga u knjizi. Knjiga za kojom svi tragaju razotkriva pitanja koja naše protagonistkinje muče, a cela priča je upravo o tome koliko bele laži zaista donose dobro, koliko su s jedne strane učinkovite, a koliko s druge strane problematične. Ova priča objašnjava da je naša bliskost zasnovana na poverenju i da treba da budemo iskreni jedni prema drugima.“
Liljana Šarac, u čijim delima čitaoci pronalaze emociju vrlo sličnu onoj u Slavičinoj knjizi, emotivno i nadahnuto je ispričala kako je na nju uticala ova priča.
„Kada sam prvi put pročitala roman, Slavicu nisam poznavala. Bila sam potpuno neutralna. Nisam znala čak ni da je potka ovog romana dobrim delom autobiografska. Bila sam neopterećena svim tim podacima, pa sam u njega uronila čitalački radoznalo i moram da priznam da sam srećna što žene pisci dobijaju značajna mesta u Laguni, jer je to novi sentiment, novi ugao, toplota koju može samo žena, majka, dama da podari, i upravo u tom ključu treba čitati ovakve knjige. ’Preludijum’ mi je bio enigma. Prvo sam mu prišla kao zbirci pripovedaka, jer je svako poglavlje naslovljeno, vrlo je kratko, pa knjiga ima sopstvenu dinamiku i stalno vas tera da idete dalje. Ostajete zbunjeni jer vam nudi dijapazon priča, sudbina i galeriju likova. Imate utisak da je sve to rasklopljena slagalica koju ne znate kako da složite, ne znate kuda vas vodi. Ali Slavica vas upravo maestralnim pripovedanjem navodi da budete istraživači, da preispitujete i ono o čemu ona piše, ali i sebe same. Slavica je raskošan pripovedač. Ona piše o čitavom jednom veku. Između lepih korica uranjate u svet snažnih žena, žena koje su paćenice, borci, intrigantkinje zapitane nad svojom sudbinom. Slavica na samom početku sve preokreće, ubije jednog od glavnih junaka, posvađa glavne junakinje i ostavlja vas zatečenima. Vrti vam se u glavi od pletenja intriga, uzbuđenja. Slavica bi bila fantastičan pisac trilera jer ima tu žicu avanturističkog, intrigantnog, da vas zanese i da vas stalno vodi napred. I pritom, te rasparčane mozaike s vremenom slaže na neobične načine, ukršta vremena, različite žene, porodice, podneblja i istorijske trenutke“, rekla je Ljiljana, dodavši da je drugo čitanje „Preludijuma“ za nju bilo još uzbudljivije, raskošnije, da je tada osetila mirise, videla boje, čula muziku, jer ovaj roman je kao pesma, sav je titrav od melodija i u svačijoj ruci će svirati drugačije.
Autorka koja našu kulturu, jezik i književnost pronosi širom Evrope, jer je odrasla u porodici koja je negovala ljubav prema govoru i pisanoj reči, svoje romane prvo godinama piše u glavi, a onda ih za kratko vreme prenese na papir. „Preludijum“ je motivisan istinitim događajem.
„To je priča o čoveku koji je izgubio 19-godišnjeg sina. Kad je pomislio da neće moći da prevaziđe tu bol, sanjao je sina, koji mu je rekao da pravi violine, iako je taj čovek bio vozač i nikad ništa slično u životu nije radio. Ipak, u talentu koji je pronašao u sebi, pronašao je i izlaz, a te violine posebnog zvuka je poklanjao, nije ih prodavao. Mnogo vremena je prošlo do momenta kad sam jednog jutra ustala i počela da pišem tu priču. Naravno, ovaj roman nije samo to, i da bih ga napisala, mnogo toga sam pročitala i proučila da bih izvukla samo jednu rečenicu ili stranicu, da upletem sve te sudbine koje su protkane kroz to krupno istorijsko sito, kroz koje pojedinci i njihove sudbine propadaju nezapaženi a nisu nevažni, jer ponekad sudbina pojedinca može da opiše jedan vek ili razdoblje u životu. Trudila sam se da pojedince obeležim i da u njih utkam vreme u kome su živeli“, rekla je Slavica Mastikosa, objasnivši i značenje naslova romana.
1/18
„Preludijum u muzici znači uvod u muzičko delo, najavu nečega, a sve što sam pisala bila je predigra koje se desila pre nego što su junakinje došle na svet. A zatim sam pisala o koferu tajni porodičnog nasledstva koji su morale da nose. Preludijum je uvod u novi početak za Vesnu i njenu majku i sve nas koji treba da prihvatimo da život, bez obzira na to koliko je težak, nosi radost i lepotu.“
