Rajko Grlić: Život uvek pobeđuje svaki režim
„Uvek sam dobro prolazio u Beogradu, pogotovo kod žena, što kaže moj prijatelj Srđan Karanović, koji me je optužio da su ovde samo one moja publika. Lep je taj osećaj kada dođete negde gde vas ljudi znaju, znaju vaše filmove, i ja se u Beogradu uvek dobro osećam. Ne znam da li je to zato što dođem nakratko, pa još imam utisak da je to i dalje jedan od gradova moje mladosti. Ali, prošlost je čudan konglomerat stvari, sve se one izmešaju kada čovek o njima priča i nemoguće je iz tog koluta izvući neku nit.“
Ovako, u intervjuu za „Novosti“, Beograd opisuje Rajko Grlić, režiser i scenarista, dok u „Mažestiku“ ispijamo prvu jutarnju kafu, pred njegov povratak u Zagreb.
Jedan od najuglednijih i najdražih gostiju prestonice, čiji su filmovi obeležili jugoslovensku i hrvatsku kinematografiju („Bravo maestro“, „Samo jednom se ljubi“, „U raljama života“, „Za sreću je potrebno troje“, „Čaruga“, „Karaula“, „Ustav Republike Hrvatske“...), predstavio je ovog puta novu knjigu „Neispričane priče“. Autobiografskom prozom Grlić je napravio i svojevrsnu dokumentarnu sagu o svima nama sa ovih prostora, o ponavljanju istorije.
Dirljiv, duhovit i povremeno gorak zapis „upakovali“ ste u imaginarni filmski leksikon. Jeste li se ovom knjigom „razdužili“?
Jesam, valjda. To jesu komadići nekakvog života koji sam beležio, kamenčići koje sam ostavljao 30 godina da bih jednog dana možda znao da se vratim tamo odakle sam otišao. Hteo sam, na neki način, da objasnim zašto sam otišao iz Hrvatske, i zašto sam to što jesam. To je sredina koja nema mnogo razumevanja za takve činove, posle odlaska u Ameriku nisam postojao u njoj desetak godina, ali sam imao potrebu da kažem: Evo, živ sam. S druge strane, hteo sam, i to je možda bio podsvesni motiv, da ostavim unucima neki trag. Imam dvoje unuka koji žive u Njujorku, na Menhetnu, i ako ih to ikada bude zanimalo, moći će da saznaju šta je taj predak nekad radio, iz koje porodice potiču, kakve su sudbine postojale, kakva je bila ta naša zemlja.
Ako govorimo filmskim jezikom, ko ste danas ‒ čovek koji odlazi na put, ili stranac koji je došao u grad?
Rekao bih da sam i jedno i drugo ‒ i onaj koji je otišao i stranac koji je došao. Zato ni danas ne nalazim odgovor na jednostavno pitanje: je li kofer moja domovina, ili je moja domovina tamo gde mi je kofer? Studirao sam u Pragu, i kad se jednom naučite da ste putnik, onda je verovatno lakše. Ali, kad imate 45 godina, živite u sredini u kojoj ste radili filmove koji su dobro išli, poznavali ljude, znali šta piju, šta govore ‒ nije lako to napustiti. Nisam imao nameru da živim u egzilu, a kada sam se 1993. sa suprugom i ćerkom vratio iz Los Anđelesa, bio sam na svim mogućim crnim listama u Hrvatskoj. Shvatio sam da je spoj kompromisa koje bih morao da napravim da bih mogao da napravim jednostavno stupidan. Otišao sam sa porodicom u Njujork, gde sam vodio režijski master klas na Njujorškom univerzitetu. Tako je krenula Amerika, i evo, još traje.
Vaša majka Eva i otac Danko kao levičari su završili i na Golom otoku. Nasledili ste i taj građanski anarhizam?
U mojoj se porodici generacijama gajio neki levi svetonazor, ako se nešto tako danas uopšte i može reći. I kao takav, svesno ili nesvesno, nosim sa sobom taj i takav pogled na svet, taj i takav sistem vrednosti. S druge strane, sve moje simpatije uvek su bile na strani raznih pobunjenika i, za građanske pojmove, krajnje neprilagođenih pojedinaca. I kada tako spojite ono što vam je dato i ono što ste birali, dođete do te čudne i podosta kontradiktorne fraze „građanski anarhist“. A to znači da sisteme kao što je država ne doživljavam tako ozbiljno, kao što bi one od svojih građana to očekivale. Moji su se roditelji svim tim strašno ozbiljnim stvarima rugali, prošli su golgotu, ali nikada nisu izgubili radost i duh.
Koliko je danas uopšte moguće imati levo orijentisane stavove i biti građanski pobunjenik?
Kapital je ukinuo mogućnost pobune, jer je kontrola kapitala, države, crkve, postala tako sablasna da svaki iskorak sa striktno zadate staze, kao sa one za trčanje, znači pad. Nacije i ovaj nacionalizam koji se gaji na našim prostorima veoma paze da niko ne iskorači. Ko god iskorači, počinje sunovrat, jer su oni koji sumnjaju opasnost za svaki režim. U Hrvatskoj, recimo, postoji 30-40 ljudi koji se javno ne slažu sa histerijom, populizmom, sa smradom koji iz toga izbija. Ti ljudi će biti i jedini koji će ostaviti trag o postojanju u ovom vremenu. Svi ostali će biti kao „Mekdonalds“. Imam beskonačno povlašćenu poziciju, jer u inostranstvu zarađujem za hleb i mleko, nisam kao onih 90 odsto ljudi koji su na ivici života, koji tako olako ulaze u sistem, klimaju glavom, i panično se plaše da ne ispadnu.
Da li život uvek pobeđuje svaki politički režim?
Da. Moja majka ih je pet promenila, ja sam zasada samo dva na ovim prostorima. Mislim da je život uvek jači. Meni su svi režimi strani, nemam nikakvu ljubav prema birokratiji i poštovanje za državno uređenje. I simboli država, ta zaklinjanja u ljubav prema domovini, sve je to meni tuđe. U Hrvatskoj kad kažete nešto loše o režimu, vi ste ili Srbin, ili Židov, jugonostalgičar, komunista, ili četnik. Svi nacionalizmi na svetu, naši pogotovo, imaju stav da je svako ko sa njima ne misli u dlaku isto, zapravo, pripadnik drugog plemena, ili strani plaćenik. Uvek mislim da oni koji se ne deklarišu kao patriote, čine za tu zemlju mnogo više od ostalih. Američki novinar Menkiz još je tridesetih godina 20. veka govorio da odmah treba staviti ruke u džepove kad se neko zaklinje u domovinu, jer će nas pokrasti. To manje-više traje i danas.
Prebrojali ste i sva svoja „krvna zrnca“ u ovim pričama?
Namerno sam ih sve obelodanio da bi oni koji mi od devedesetih godina prebrojavaju „krvna zrnca“ znali po brojkama kako stojim, i da ne bi bilo zabune. To je tužan čin, ali sam ga uradio iz zezanja, i zato što sam toliko puta na raznim veb-stranicama bio tretiran kao pripadnik ovog ili onog naroda. A ja se osećam jedino kao Zagrepčanin, i uprkos svim mogućim verbalnim linčevima koje sam doživeo, i dalje pokušavam da se vratim u taj grad, premda nijedan racionalni razlog ne govori tome u prilog.
Beleške, pre nego što su postale knjiga, naslovili ste kao „Sto najboljih igranih filmova koje nikada neću snimiti“. Šta je film danas, za vas?
Igra, isto ono što je bio i na samom početku. Jedna velika igra u kojoj, uprkos svim nedaćama na koje čovek nailazi pokušavajući da ga sakupi, ipak neizmerno uživam.
Karl Maj ju-filma
Snimili ste najlepše erotske scene u ovdašnjoj kinematografiji. Bojite li se „titule“ filmskog erotičara?
Hvala na komplimentima, i mogu da kažem da se bojim titula. Uostalom, već posle filma „Samo jednom se ljubi“, Goran Marković je govorio da sam ja Karl Maj ju-filma. Čudio se kako neko, apsolutno bez ikakvog iskustva na polju erotike, može da napravi takve scene. Prema tome, za svaku ozbiljnu etiketu postoji i zdravi ironijski pomak, koji ti omogućuje da je ne uzmeš preterano ozbiljno.
Reciklaža istorije
Kroz životnu priču reditelja Vojdraga Berčića, koji je kao sudija vojnog suda poslao na vešala polovinu ustaške vlade, u knjizi dajete definiciju horor filma.
Sada se u Hrvatskoj masovno štampaju knjige o tome da je Jasenovac, zapravo, bio logor od 1945. pa nadalje, a da je do tada bio „rekreacioni kamp“ kako bi se ti ljudi navodno zaštitili. Celu tu reciklažu, tu paničnu, sistematsku potrebu za promenom istorije u kojoj, kao u disciplini, ni Srbi nisu ni slabi ni nevini, u Hrvatskoj podstiče i finansira Katolička crkva već trideset godina. Ona je daleko najbogatiji privrednik u Hrvata, institucija koja se finansira iz državne kase.
Autor: Radmila Radosavljević
Izvor: Večernje novosti
Foto: Darije Petković
Ovako, u intervjuu za „Novosti“, Beograd opisuje Rajko Grlić, režiser i scenarista, dok u „Mažestiku“ ispijamo prvu jutarnju kafu, pred njegov povratak u Zagreb.
Jedan od najuglednijih i najdražih gostiju prestonice, čiji su filmovi obeležili jugoslovensku i hrvatsku kinematografiju („Bravo maestro“, „Samo jednom se ljubi“, „U raljama života“, „Za sreću je potrebno troje“, „Čaruga“, „Karaula“, „Ustav Republike Hrvatske“...), predstavio je ovog puta novu knjigu „Neispričane priče“. Autobiografskom prozom Grlić je napravio i svojevrsnu dokumentarnu sagu o svima nama sa ovih prostora, o ponavljanju istorije.
Dirljiv, duhovit i povremeno gorak zapis „upakovali“ ste u imaginarni filmski leksikon. Jeste li se ovom knjigom „razdužili“?
Jesam, valjda. To jesu komadići nekakvog života koji sam beležio, kamenčići koje sam ostavljao 30 godina da bih jednog dana možda znao da se vratim tamo odakle sam otišao. Hteo sam, na neki način, da objasnim zašto sam otišao iz Hrvatske, i zašto sam to što jesam. To je sredina koja nema mnogo razumevanja za takve činove, posle odlaska u Ameriku nisam postojao u njoj desetak godina, ali sam imao potrebu da kažem: Evo, živ sam. S druge strane, hteo sam, i to je možda bio podsvesni motiv, da ostavim unucima neki trag. Imam dvoje unuka koji žive u Njujorku, na Menhetnu, i ako ih to ikada bude zanimalo, moći će da saznaju šta je taj predak nekad radio, iz koje porodice potiču, kakve su sudbine postojale, kakva je bila ta naša zemlja.
Ako govorimo filmskim jezikom, ko ste danas ‒ čovek koji odlazi na put, ili stranac koji je došao u grad?
Rekao bih da sam i jedno i drugo ‒ i onaj koji je otišao i stranac koji je došao. Zato ni danas ne nalazim odgovor na jednostavno pitanje: je li kofer moja domovina, ili je moja domovina tamo gde mi je kofer? Studirao sam u Pragu, i kad se jednom naučite da ste putnik, onda je verovatno lakše. Ali, kad imate 45 godina, živite u sredini u kojoj ste radili filmove koji su dobro išli, poznavali ljude, znali šta piju, šta govore ‒ nije lako to napustiti. Nisam imao nameru da živim u egzilu, a kada sam se 1993. sa suprugom i ćerkom vratio iz Los Anđelesa, bio sam na svim mogućim crnim listama u Hrvatskoj. Shvatio sam da je spoj kompromisa koje bih morao da napravim da bih mogao da napravim jednostavno stupidan. Otišao sam sa porodicom u Njujork, gde sam vodio režijski master klas na Njujorškom univerzitetu. Tako je krenula Amerika, i evo, još traje.
Vaša majka Eva i otac Danko kao levičari su završili i na Golom otoku. Nasledili ste i taj građanski anarhizam?
U mojoj se porodici generacijama gajio neki levi svetonazor, ako se nešto tako danas uopšte i može reći. I kao takav, svesno ili nesvesno, nosim sa sobom taj i takav pogled na svet, taj i takav sistem vrednosti. S druge strane, sve moje simpatije uvek su bile na strani raznih pobunjenika i, za građanske pojmove, krajnje neprilagođenih pojedinaca. I kada tako spojite ono što vam je dato i ono što ste birali, dođete do te čudne i podosta kontradiktorne fraze „građanski anarhist“. A to znači da sisteme kao što je država ne doživljavam tako ozbiljno, kao što bi one od svojih građana to očekivale. Moji su se roditelji svim tim strašno ozbiljnim stvarima rugali, prošli su golgotu, ali nikada nisu izgubili radost i duh.
Koliko je danas uopšte moguće imati levo orijentisane stavove i biti građanski pobunjenik?
Kapital je ukinuo mogućnost pobune, jer je kontrola kapitala, države, crkve, postala tako sablasna da svaki iskorak sa striktno zadate staze, kao sa one za trčanje, znači pad. Nacije i ovaj nacionalizam koji se gaji na našim prostorima veoma paze da niko ne iskorači. Ko god iskorači, počinje sunovrat, jer su oni koji sumnjaju opasnost za svaki režim. U Hrvatskoj, recimo, postoji 30-40 ljudi koji se javno ne slažu sa histerijom, populizmom, sa smradom koji iz toga izbija. Ti ljudi će biti i jedini koji će ostaviti trag o postojanju u ovom vremenu. Svi ostali će biti kao „Mekdonalds“. Imam beskonačno povlašćenu poziciju, jer u inostranstvu zarađujem za hleb i mleko, nisam kao onih 90 odsto ljudi koji su na ivici života, koji tako olako ulaze u sistem, klimaju glavom, i panično se plaše da ne ispadnu.
Da li život uvek pobeđuje svaki politički režim?
Da. Moja majka ih je pet promenila, ja sam zasada samo dva na ovim prostorima. Mislim da je život uvek jači. Meni su svi režimi strani, nemam nikakvu ljubav prema birokratiji i poštovanje za državno uređenje. I simboli država, ta zaklinjanja u ljubav prema domovini, sve je to meni tuđe. U Hrvatskoj kad kažete nešto loše o režimu, vi ste ili Srbin, ili Židov, jugonostalgičar, komunista, ili četnik. Svi nacionalizmi na svetu, naši pogotovo, imaju stav da je svako ko sa njima ne misli u dlaku isto, zapravo, pripadnik drugog plemena, ili strani plaćenik. Uvek mislim da oni koji se ne deklarišu kao patriote, čine za tu zemlju mnogo više od ostalih. Američki novinar Menkiz još je tridesetih godina 20. veka govorio da odmah treba staviti ruke u džepove kad se neko zaklinje u domovinu, jer će nas pokrasti. To manje-više traje i danas.
Prebrojali ste i sva svoja „krvna zrnca“ u ovim pričama?
Namerno sam ih sve obelodanio da bi oni koji mi od devedesetih godina prebrojavaju „krvna zrnca“ znali po brojkama kako stojim, i da ne bi bilo zabune. To je tužan čin, ali sam ga uradio iz zezanja, i zato što sam toliko puta na raznim veb-stranicama bio tretiran kao pripadnik ovog ili onog naroda. A ja se osećam jedino kao Zagrepčanin, i uprkos svim mogućim verbalnim linčevima koje sam doživeo, i dalje pokušavam da se vratim u taj grad, premda nijedan racionalni razlog ne govori tome u prilog.
Beleške, pre nego što su postale knjiga, naslovili ste kao „Sto najboljih igranih filmova koje nikada neću snimiti“. Šta je film danas, za vas?
Igra, isto ono što je bio i na samom početku. Jedna velika igra u kojoj, uprkos svim nedaćama na koje čovek nailazi pokušavajući da ga sakupi, ipak neizmerno uživam.
Karl Maj ju-filma
Snimili ste najlepše erotske scene u ovdašnjoj kinematografiji. Bojite li se „titule“ filmskog erotičara?
Hvala na komplimentima, i mogu da kažem da se bojim titula. Uostalom, već posle filma „Samo jednom se ljubi“, Goran Marković je govorio da sam ja Karl Maj ju-filma. Čudio se kako neko, apsolutno bez ikakvog iskustva na polju erotike, može da napravi takve scene. Prema tome, za svaku ozbiljnu etiketu postoji i zdravi ironijski pomak, koji ti omogućuje da je ne uzmeš preterano ozbiljno.
Reciklaža istorije
Kroz životnu priču reditelja Vojdraga Berčića, koji je kao sudija vojnog suda poslao na vešala polovinu ustaške vlade, u knjizi dajete definiciju horor filma.
Sada se u Hrvatskoj masovno štampaju knjige o tome da je Jasenovac, zapravo, bio logor od 1945. pa nadalje, a da je do tada bio „rekreacioni kamp“ kako bi se ti ljudi navodno zaštitili. Celu tu reciklažu, tu paničnu, sistematsku potrebu za promenom istorije u kojoj, kao u disciplini, ni Srbi nisu ni slabi ni nevini, u Hrvatskoj podstiče i finansira Katolička crkva već trideset godina. Ona je daleko najbogatiji privrednik u Hrvata, institucija koja se finansira iz državne kase.
Autor: Radmila Radosavljević
Izvor: Večernje novosti
Foto: Darije Petković
