Putovanje veka u romanu „Na zapad sa žirafama“
Nisam bila ni svesna da roman „Na zapad sa žirafama“ Linde Ratlidž uopšte postoji dok nisam pozvana da na tribini Laguninog književnog kluba govorim o njoj. Rado sam se odazvala pozivu i pročitala knjigu koja se lepi i za srce i za prste.
„Poznavao sam malo pravih prijatelja, a dve su bile žirafe, jedna koja me nije ritnula i ubila i jedna koja je spasla moj bezvredni sirotinjski život i tvoj vredni, dragoceni.“
Ovim komičnim, dirljivim, slatkim rečima počinje naša topla priča. Našla sam se pred nadrealno živom slikom: stari vojnički kovčeg, u njemu figurica žirafe i dnevnici puni uspomena. Shvatila sam da pred sobom imam testament jednog starca koga čine samo njegova sećanja. Ništa sem njih nije imao da ostavi za sobom. Ona svedoče o teškim vremenima Velike depresije u Americi kada je „gladovanje bilo osnovno stanje stvari“, te su ljudi pogođeni „Crnom nedeljom“ (jednom od deset najvećih kataklizmi čovečanstva) iz Činije prašine težili odlasku, bekstvu prema čistom i svetlom kalifornijskom nebu.
Sinopsis dela lako možete pronaći na Laguninom sajtu, pisala bih o svom doživljaju ovog senzacionalnog romana. Inspirisana istinitim događajima, ova priča prepliće stvarne sa izmišljenim likovima, što radnji romana daje filmsku dinamiku i svrstava ga (po mom mišljenju) u žanr epske sage.
Roman ima šesnaest poglavlja koja, sa prologom i epilogom, predstavljaju jednu svojevrsnu pisanu razglednicu Severne Amerike. Svako od ovih poglavlja nosi naziv severnoameričke države kroz koju je prošla neobična družina vršeći svoj epohalni zadatak. Ko su oni i zašto su epohalni? Tajanstveni mudri starac Stari i siromašni mladić Vudro Nikel, skitnica i sitni lopov, imaju zadatak da prevezu dve žirafe, same po sebi osetljive životinje, od njujorške luke do zoološkog vrta u San Dijegu. Taj poduhvat, s obzirom na stanje poluraspadnutog, ali specifičnog kamiona kojim se žirafe prevoze, i s obzirom na dužinu i kvalitet samog koridora K69, te 1938. godine čini se skoro nemoguć, te stoga i epohalan.
Svako od ovih poglavlja priča svoju priču kao zaokruženu celinu i ima svoju filozofiju. Zajedno ona čine niz kratkih životnih škola i postulata. Ovo putovanje za glavnog junaka Vudroa Nikela, dečaka iz Činije prašine, zaista i jeste životna škola. Siroče, gladno ljubavi, vozeći svoje putnike ovim dugim i neobičnim putem, odrastao je spasen milošću jednog mudrog, plemenitog starca, dve žirafe koje su ga gledale svojim visokim očima punim poverenja i pomoću hrabrosti i požrtvovanosti jedne mlade devojke. Stoga možemo reći da je Vudro, i metaforički i realno, na ovom putu doživeo svoje punoletstvo.
Ratlidžova je kao vrsni psiholog kroz oman obradila mnoge teme u vezi sa sazrevanjem mladih ljudi, ali i teme koje bole društvo u celini, od kojih bih izdvojila rasizam i siromaštvo. Tu je i pitanje etike lova, izbora, suočavanje sa iskušenjima i posledicama odluka koje donosimo. Autorka je jasno ukazala na razlike i sličnosti između životinja i ljudi. Konkretno, govori o instinktu koji poseduju životinje, što je kod ljudi nešto najbliže „šestom čulu“. Ovo su samo neke od tema kojim obiluje ovaj roman. Svaka od njih uči nas nečemu novom i vrednom – pitko i nepretenciozno.
Zatvarajući poslednju stranicu, zaključila sam da mogu poručiti čitaocima da ne moramo bezuslovno voleti životinje da bismo voleli ovaj roman. Potrebno je da volimo život, da razumemo njegovu duboku filozofiju. Ova knjiga za mene je bila svojevrsna sublimirana mapa uma ljudskog, ali i životinjskog bića. Nadasve, ovo je roman o empatiji i ljudskosti, o pružanju ruke spasa! Ovo je roman o drugim prilikama kojih je u životu malo i koje bi trebalo mudro prigrliti.
Ako se odlučite da se prepustite ovoj avanturi, sigurna sam ćete se ponekad nasmejati. Znam da ćete ponekad i zaplakati. Ali ja vam obećavam – divno ćete se provesti! Uživaćete u ovoj toploj priči!
Autor: Marijana Mihailović
„Poznavao sam malo pravih prijatelja, a dve su bile žirafe, jedna koja me nije ritnula i ubila i jedna koja je spasla moj bezvredni sirotinjski život i tvoj vredni, dragoceni.“
Ovim komičnim, dirljivim, slatkim rečima počinje naša topla priča. Našla sam se pred nadrealno živom slikom: stari vojnički kovčeg, u njemu figurica žirafe i dnevnici puni uspomena. Shvatila sam da pred sobom imam testament jednog starca koga čine samo njegova sećanja. Ništa sem njih nije imao da ostavi za sobom. Ona svedoče o teškim vremenima Velike depresije u Americi kada je „gladovanje bilo osnovno stanje stvari“, te su ljudi pogođeni „Crnom nedeljom“ (jednom od deset najvećih kataklizmi čovečanstva) iz Činije prašine težili odlasku, bekstvu prema čistom i svetlom kalifornijskom nebu.
Sinopsis dela lako možete pronaći na Laguninom sajtu, pisala bih o svom doživljaju ovog senzacionalnog romana. Inspirisana istinitim događajima, ova priča prepliće stvarne sa izmišljenim likovima, što radnji romana daje filmsku dinamiku i svrstava ga (po mom mišljenju) u žanr epske sage.
Roman ima šesnaest poglavlja koja, sa prologom i epilogom, predstavljaju jednu svojevrsnu pisanu razglednicu Severne Amerike. Svako od ovih poglavlja nosi naziv severnoameričke države kroz koju je prošla neobična družina vršeći svoj epohalni zadatak. Ko su oni i zašto su epohalni? Tajanstveni mudri starac Stari i siromašni mladić Vudro Nikel, skitnica i sitni lopov, imaju zadatak da prevezu dve žirafe, same po sebi osetljive životinje, od njujorške luke do zoološkog vrta u San Dijegu. Taj poduhvat, s obzirom na stanje poluraspadnutog, ali specifičnog kamiona kojim se žirafe prevoze, i s obzirom na dužinu i kvalitet samog koridora K69, te 1938. godine čini se skoro nemoguć, te stoga i epohalan.
Svako od ovih poglavlja priča svoju priču kao zaokruženu celinu i ima svoju filozofiju. Zajedno ona čine niz kratkih životnih škola i postulata. Ovo putovanje za glavnog junaka Vudroa Nikela, dečaka iz Činije prašine, zaista i jeste životna škola. Siroče, gladno ljubavi, vozeći svoje putnike ovim dugim i neobičnim putem, odrastao je spasen milošću jednog mudrog, plemenitog starca, dve žirafe koje su ga gledale svojim visokim očima punim poverenja i pomoću hrabrosti i požrtvovanosti jedne mlade devojke. Stoga možemo reći da je Vudro, i metaforički i realno, na ovom putu doživeo svoje punoletstvo.
Ratlidžova je kao vrsni psiholog kroz oman obradila mnoge teme u vezi sa sazrevanjem mladih ljudi, ali i teme koje bole društvo u celini, od kojih bih izdvojila rasizam i siromaštvo. Tu je i pitanje etike lova, izbora, suočavanje sa iskušenjima i posledicama odluka koje donosimo. Autorka je jasno ukazala na razlike i sličnosti između životinja i ljudi. Konkretno, govori o instinktu koji poseduju životinje, što je kod ljudi nešto najbliže „šestom čulu“. Ovo su samo neke od tema kojim obiluje ovaj roman. Svaka od njih uči nas nečemu novom i vrednom – pitko i nepretenciozno.
Zatvarajući poslednju stranicu, zaključila sam da mogu poručiti čitaocima da ne moramo bezuslovno voleti životinje da bismo voleli ovaj roman. Potrebno je da volimo život, da razumemo njegovu duboku filozofiju. Ova knjiga za mene je bila svojevrsna sublimirana mapa uma ljudskog, ali i životinjskog bića. Nadasve, ovo je roman o empatiji i ljudskosti, o pružanju ruke spasa! Ovo je roman o drugim prilikama kojih je u životu malo i koje bi trebalo mudro prigrliti.
Ako se odlučite da se prepustite ovoj avanturi, sigurna sam ćete se ponekad nasmejati. Znam da ćete ponekad i zaplakati. Ali ja vam obećavam – divno ćete se provesti! Uživaćete u ovoj toploj priči!
Autor: Marijana Mihailović
