„Putnik“ – knjiga koja je otkrivena nakon sedam decenija
Sudbina autora romana „Putnik“ čudesna je koliko i sama knjiga.
Kako su, tridesetih godina minulog veka, ratni oblaci nad Evropom bivali sve gušći, bilo je sve više izbeglica koji su pokušavali da pobegnu na bezbedno. Na hiljade njih pokušavalo je da pobegne iz Nemačke u kojoj je novi režim pokazivao sve manje trpeljivosti, naročito prema Jevrejima i političkim oponentima. Neki od njih su mislili da su u Ujedinjenom Kraljevstvu najzad pronašli bezbedno utočište. Međutim, mnogi od ovih izbeglica postaće žrtve nečega što će Vinston Čerčil nešto docnije nazvati žalosnom greškom.
Kako je na početku Drugog svetskog rata strah od nacističke invazije rastao, jačalo je i nepoverenje prema strancima, naročito prema onima koji su došli iz Nemačke.
U strahu da su neki od izbeglih Jevreja nemački špijuni, Britanci su veliki broj njih ukrcali na brod Duner kako bi ih deportovali u Australiju. Iako je brod bio predviđen za 1600 ljudi, uključujući i posadu, na njemu je bilo smešteno više od dve hiljade Jevreja starosti između šesnaest i šezdeset godina. Pored njih, na brodu je bilo i pet stotina nacističkih i fašističkih ratnih zarobljenika.
Bilo je to pedeset i sedam dana pakla koliko je trajalo putovanje. Muškarci su spavali na klupama i podovima. Ako bi neko noću poželeo da ode u toalet, dešavalo bi se da gazi po leševima onih koji nisu izdržali ovo mučno putovanje. Muškarci su bili držani u potpalublju i mogli su da izađu na palubu samo trideset minuta svakog dana. Postojalo je svega deset toaleta na više od dve hiljade ljudi. Svežu vodu su dobijali svega dva ili tri puta nedeljno. Ličnu imovinu, uključujući i pribor za brijanje, oduzeli su im britanski vojnici. Putnici su pronašli otvor u palubi kroz koji su mogli u smenama od po deset minuta da udišu svež vazduh. Bio je to dobar predah od ustajalog vazduha i zadaha mnogih tela u prostoriji koja nije imala nikakvu ventilaciju. Kada su ga vojnici otkrili, ovaj otvor je bio zapečaćen.
Nemačke podmornice su dva puta torpedima pogodile brod koji je nekim slučajem ostao na površini.
Nakon pedeset i sedam dana brod je najzad stigao do svog odredišta. Bio je to najveći priliv akademskih građana i umetnika koji su na jednom brodu stigli na ovaj kontinent.
Među svim tim obrazovanim umetnicima našao se i dvedesetpetogodišnji Ulrih Aleksander Bošvic.
Bošvic je rođen u uglednoj berlinskoj porodici gde religija nikada nije igrala značajnu ulogu. Otac mu je bio imućni bankar koji je prešao u hrišćanstvo kako bi stupio u brak sa ženom iz ugledne i stare nemačke porodice. Nakon što im je otac poginuo u Prvom svetskom ratu, Ulrih i njegova starija sestra ostaju da žive sa majkom. Njegov stric je 1935. godine ubijen na ulici jer je kritikovao Nirnberške rasne zakone. Iste godine Ulrih dobija poziv za vojsku. Bio je to znak da sa majkom napusti zemlju. Sestra Klarisa je dve godine pre toga napustila zemlju i otišla da živi u Palestini.
Ulrih odlazi u Norvešku, a zatim i u Švedsku, gde započinje rad na svom prvom romanu. Ovaj roman je objavljen pod pseudonimom na švedskom jeziku i privukao veliku pažnju publike. Zahvaljujući ovome, Ulrih uspeva da ode u Pariz gde je nekoliko semestara studirao na Sorboni. Na svom evropskom putu, negde u Belgiji ili Luksemburgu, za četiri nedelje završava rukopis svog drugog romana kao odgovor na užase Kristalne noći. Knjiga je u Ujedinjenom Kraljevstvu objavljena pod naslovom „Čovek koji se vozio vozovima“, a u SAD kao „Begunac“.
U to vreme nije privukla veću pažnju javnosti, ali njen autor jeste. Britanske vlasti ga, kao sumnjivog izbeglicu, hapse i odvode na ostrvo Man gde je internirano 25.000 izbeglica iz Nemačke. Njegova sledeća stanica je Australija. Tamo radi na novoj verziji svog drugog romana i o tome piše majci. Sa nešto više od tri stotine putnika, ukrcava se na brod za Ujedinjeno Kraljevstvo jer mu je najzad dozvoljen povratak. Međutim, tog dvadeset i devetog oktobra 1942. godine, negde oko sedam stotina nautičkih milja severozapadno od Azora, nemačka podmornica torpeduje brod. Ulrih Bošvic je imao svega dvadeset i sedam godina kada je, zajedno sa ostalim putnicima i članovima posade, nastradao. Sa brodom je potonuo i izmenjen rukopis koji je Bošvic nosio sa sobom.
Biće potrebno da prođe sedam decenija kako bi originalni i neizmenjeni rukopis bio pronađen u nemačkim arhivama. U skladu sa uputstvima koje je Bošvic ostavio u pismima upućenim svojoj majci i sa dozvolom potomaka samog autora, izdavač i urednik Peter Graf priredio je novo izdanje koje je sada nazvano „Putnik“. Bila je to prilika da ovaj roman bude prvi put objavljen i na nemačkom jeziku. U Srbiji je, u prevodu Nikole Jordanova i Maje Anastasijević, ovu knjigu objavila izdavačka kuća Laguna.
Iako je priča o nastanku romana zanimljiva, nadmašuje je ona koja se nalazi među koricama. A tamo nas dočekuje Oto Zilberman. Imućni poslovni čovek koji se u Velikom ratu borio za Nemačku i za te zasluge bio i odlikovan. Jeste Jevrejin, ali to u njegovom životu do tog trenutka nije imalo nikakvog značaja. Supruga mu je Nemica, a njegov spoljni izgled je tipično arijevski. Ipak, istorija mu, u vidu braonkošuljaša, kuca na vrata i jasno je da je dotadašnjem životu došao kraj. Sve u njegovom životu, iz sekunde u sekundu, gubi vrednost. Firma, nekretnine, poznanstva, prijateljstva, porodični odnosi, a, pre svega, njegov život.
Ne znajući šta da preduzme, ukrcava se na voz. A zatim na još jedan, pa na još jedan. I tako se njegov život svodi na šine Carske železnice. Tu si u njegovi stalni pratioci, drugovi strah i paranoja.
Na početku putovanja postoje, makar nejasni, obrisi taktike i plana za preživljavanje. Ali nakon što ga belgijski graničari vrate nazad u Nemačku, vene i poslednja iluzija o spasavanju i ostaju samo očaj i beznađe. Putovanje postaje besmisleno. Sa druge strane, prinuđen je da ga nastavi, da ga iznova ponavlja, bez ikakve šanse i nade da stigne do cilja. Svojom mračnom atmosferom apsurdne situacije ovaj roman podseća na radove Franca Kafke. Ipak, autor je propustio priliku da napiše poetsku parabolu o apsurdu života i čoveku koji je odustao od njega. Orvel i Kami bi sa ovom postavkom napisali nešto sasvim drugačije. Ovo nije ta vrsta knjige.
Iako je pisana kao odgovor na Kristalnu noć, sadržaj knjige odjekuje i danas kada diskriminacija onih koji su iz nekih razloga drugačiji postaje hronična boljka koja se konstantno pojavljuje negde na planeti. Ako tu dodamo i autorove pronicljive vanvremenske uvide, ova knjiga prestaje da bude samo dragoceni istorijski dokument jednog vremena, već postaje vredna u ma kom vremenu da se čita.
„Putnik“ je uzbudljiv roman koji čitaoca vodi na putovanje u srce tame dok sve postaje sve mračnije.
Autor: Milan Aranđelović
Izvor: Bookvar
Kako su, tridesetih godina minulog veka, ratni oblaci nad Evropom bivali sve gušći, bilo je sve više izbeglica koji su pokušavali da pobegnu na bezbedno. Na hiljade njih pokušavalo je da pobegne iz Nemačke u kojoj je novi režim pokazivao sve manje trpeljivosti, naročito prema Jevrejima i političkim oponentima. Neki od njih su mislili da su u Ujedinjenom Kraljevstvu najzad pronašli bezbedno utočište. Međutim, mnogi od ovih izbeglica postaće žrtve nečega što će Vinston Čerčil nešto docnije nazvati žalosnom greškom.
Kako je na početku Drugog svetskog rata strah od nacističke invazije rastao, jačalo je i nepoverenje prema strancima, naročito prema onima koji su došli iz Nemačke.
U strahu da su neki od izbeglih Jevreja nemački špijuni, Britanci su veliki broj njih ukrcali na brod Duner kako bi ih deportovali u Australiju. Iako je brod bio predviđen za 1600 ljudi, uključujući i posadu, na njemu je bilo smešteno više od dve hiljade Jevreja starosti između šesnaest i šezdeset godina. Pored njih, na brodu je bilo i pet stotina nacističkih i fašističkih ratnih zarobljenika.
Bilo je to pedeset i sedam dana pakla koliko je trajalo putovanje. Muškarci su spavali na klupama i podovima. Ako bi neko noću poželeo da ode u toalet, dešavalo bi se da gazi po leševima onih koji nisu izdržali ovo mučno putovanje. Muškarci su bili držani u potpalublju i mogli su da izađu na palubu samo trideset minuta svakog dana. Postojalo je svega deset toaleta na više od dve hiljade ljudi. Svežu vodu su dobijali svega dva ili tri puta nedeljno. Ličnu imovinu, uključujući i pribor za brijanje, oduzeli su im britanski vojnici. Putnici su pronašli otvor u palubi kroz koji su mogli u smenama od po deset minuta da udišu svež vazduh. Bio je to dobar predah od ustajalog vazduha i zadaha mnogih tela u prostoriji koja nije imala nikakvu ventilaciju. Kada su ga vojnici otkrili, ovaj otvor je bio zapečaćen.
Nemačke podmornice su dva puta torpedima pogodile brod koji je nekim slučajem ostao na površini.
Nakon pedeset i sedam dana brod je najzad stigao do svog odredišta. Bio je to najveći priliv akademskih građana i umetnika koji su na jednom brodu stigli na ovaj kontinent.
Među svim tim obrazovanim umetnicima našao se i dvedesetpetogodišnji Ulrih Aleksander Bošvic.
Bošvic je rođen u uglednoj berlinskoj porodici gde religija nikada nije igrala značajnu ulogu. Otac mu je bio imućni bankar koji je prešao u hrišćanstvo kako bi stupio u brak sa ženom iz ugledne i stare nemačke porodice. Nakon što im je otac poginuo u Prvom svetskom ratu, Ulrih i njegova starija sestra ostaju da žive sa majkom. Njegov stric je 1935. godine ubijen na ulici jer je kritikovao Nirnberške rasne zakone. Iste godine Ulrih dobija poziv za vojsku. Bio je to znak da sa majkom napusti zemlju. Sestra Klarisa je dve godine pre toga napustila zemlju i otišla da živi u Palestini.
Ulrih odlazi u Norvešku, a zatim i u Švedsku, gde započinje rad na svom prvom romanu. Ovaj roman je objavljen pod pseudonimom na švedskom jeziku i privukao veliku pažnju publike. Zahvaljujući ovome, Ulrih uspeva da ode u Pariz gde je nekoliko semestara studirao na Sorboni. Na svom evropskom putu, negde u Belgiji ili Luksemburgu, za četiri nedelje završava rukopis svog drugog romana kao odgovor na užase Kristalne noći. Knjiga je u Ujedinjenom Kraljevstvu objavljena pod naslovom „Čovek koji se vozio vozovima“, a u SAD kao „Begunac“.
U to vreme nije privukla veću pažnju javnosti, ali njen autor jeste. Britanske vlasti ga, kao sumnjivog izbeglicu, hapse i odvode na ostrvo Man gde je internirano 25.000 izbeglica iz Nemačke. Njegova sledeća stanica je Australija. Tamo radi na novoj verziji svog drugog romana i o tome piše majci. Sa nešto više od tri stotine putnika, ukrcava se na brod za Ujedinjeno Kraljevstvo jer mu je najzad dozvoljen povratak. Međutim, tog dvadeset i devetog oktobra 1942. godine, negde oko sedam stotina nautičkih milja severozapadno od Azora, nemačka podmornica torpeduje brod. Ulrih Bošvic je imao svega dvadeset i sedam godina kada je, zajedno sa ostalim putnicima i članovima posade, nastradao. Sa brodom je potonuo i izmenjen rukopis koji je Bošvic nosio sa sobom.
Biće potrebno da prođe sedam decenija kako bi originalni i neizmenjeni rukopis bio pronađen u nemačkim arhivama. U skladu sa uputstvima koje je Bošvic ostavio u pismima upućenim svojoj majci i sa dozvolom potomaka samog autora, izdavač i urednik Peter Graf priredio je novo izdanje koje je sada nazvano „Putnik“. Bila je to prilika da ovaj roman bude prvi put objavljen i na nemačkom jeziku. U Srbiji je, u prevodu Nikole Jordanova i Maje Anastasijević, ovu knjigu objavila izdavačka kuća Laguna.
Iako je priča o nastanku romana zanimljiva, nadmašuje je ona koja se nalazi među koricama. A tamo nas dočekuje Oto Zilberman. Imućni poslovni čovek koji se u Velikom ratu borio za Nemačku i za te zasluge bio i odlikovan. Jeste Jevrejin, ali to u njegovom životu do tog trenutka nije imalo nikakvog značaja. Supruga mu je Nemica, a njegov spoljni izgled je tipično arijevski. Ipak, istorija mu, u vidu braonkošuljaša, kuca na vrata i jasno je da je dotadašnjem životu došao kraj. Sve u njegovom životu, iz sekunde u sekundu, gubi vrednost. Firma, nekretnine, poznanstva, prijateljstva, porodični odnosi, a, pre svega, njegov život.
Ne znajući šta da preduzme, ukrcava se na voz. A zatim na još jedan, pa na još jedan. I tako se njegov život svodi na šine Carske železnice. Tu si u njegovi stalni pratioci, drugovi strah i paranoja.
Na početku putovanja postoje, makar nejasni, obrisi taktike i plana za preživljavanje. Ali nakon što ga belgijski graničari vrate nazad u Nemačku, vene i poslednja iluzija o spasavanju i ostaju samo očaj i beznađe. Putovanje postaje besmisleno. Sa druge strane, prinuđen je da ga nastavi, da ga iznova ponavlja, bez ikakve šanse i nade da stigne do cilja. Svojom mračnom atmosferom apsurdne situacije ovaj roman podseća na radove Franca Kafke. Ipak, autor je propustio priliku da napiše poetsku parabolu o apsurdu života i čoveku koji je odustao od njega. Orvel i Kami bi sa ovom postavkom napisali nešto sasvim drugačije. Ovo nije ta vrsta knjige.
Iako je pisana kao odgovor na Kristalnu noć, sadržaj knjige odjekuje i danas kada diskriminacija onih koji su iz nekih razloga drugačiji postaje hronična boljka koja se konstantno pojavljuje negde na planeti. Ako tu dodamo i autorove pronicljive vanvremenske uvide, ova knjiga prestaje da bude samo dragoceni istorijski dokument jednog vremena, već postaje vredna u ma kom vremenu da se čita.
„Putnik“ je uzbudljiv roman koji čitaoca vodi na putovanje u srce tame dok sve postaje sve mračnije.
Autor: Milan Aranđelović
Izvor: Bookvar
