Provokativna metafora u „Grand hotelu ‘Evropa’“
Razne države Starog kontinenta bile su vodeće svetske vojne i kulturne sile dok Hitler i Musolini, između ostalog, u ime „nove Evrope“ nisu poveli Drugi svetski rat. Njihovim porazom pojam Evrope je maltene opštefašizovan. Između ostalog i stoga, njeni žitelji ni do dan-danas nemaju homogen kontinentalni identitet, za razliku od onog koji uživaju, recimo, Latinoamerikanci ili Afrikanci. Drugi razlog je u tome što ni Evropska ekonomska zajednica, a zatim ni EU, nisu tvorevine koja na autentičan način prenose ideju nekadašnje Evrope.
Sve to je na umu pišući svoj peti roman možda imao holandski pisac Ilja Leonard Fejfer (1968). Možda i nije. Uglavnom, kao da jeste – barem dobar deo toga – jer u romanu „Grand hotel Evropa“ ukazuje na nekadašnji značaj i dugu dekadenciju Starog kontinenta. Naravno, posredi nije esej, nego fikcija, pa se stoga odnosi između mnogih likova štiva, kao i sami junaci, mogu čitati u metaforičkom ključu tek iznesenog značenja. Kao što je to, uostalom, slučaj i sa naslovnim zdanjem romana.
Glavni junak koji, u trendu svepopularne autofikcije, deli autorovo ime i prezime, nastanjuje se u Grand hotelu Evropa, starom i luksuznom zdanju, najverovatnije u Liguriji. On je, naravno, Holanđanin, a njegova donedavna ljubav – Italijanka iz aristokratske kuće. Već po svojim nacionalnostima i nemogućnosti dugog saživota, uprkos nesumnjivoj ljubavi, oni metaforički opisuju dekadenciju evropskog identiteta. Ilja u hotelu piše roman kojim – kad već ne može drugačije – rekreira njihovu vezu. Njen bitan element činila je potraga za jednom Karavađovom slikom. Proza je pisana u pretežno starinskom, elegantnom, čak često baroknom stilu. Njen bitan intertekstualni orijentir – mnogo više aluzivno, nego direktno – čini „Čarobni breg“ Tomasa Mana. Dijalozi likova i ovde su vrlo slojeviti i dobrim delom ukazuju na dekadenciju Starog kontinenta, samo ne između dva svetska rata kao kod nemačkog nobelovca, nego između Drugog svetskog i rusko-ukrajinskog rata. Na momente se čini da ono što je davoška klinika u „Čarobnom bregu“, to je Grand hotel Evropa u Fejferovom romanu.
Međutim, kao i svaka valjana savremena proza, ova ne ponavlja intertekstualne obrasce nego ih izmešta u sasvim novi kontekst. Tako, i pored pojedinih dekadentnih likova gostiju hotela Evropa i njegovog dotrajavanja, i kraha ljubavne veze između Italijanke i Holanđanina, posredi nije sentimentalna metafora koja posle svega ispostavlja vapaj za boljom prošlošću. Štaviše, preko lika kineskog tajkuna Vanga, novog vlasnika hotela, i svojevrsne „devojke za sve“ u zdanju, imigranta Abdula, roman odlučno vremenski uranja i u sadašnjost i budućnost. Ako one nisu sjajne po Evropu – što se povremeno prikazuje čak i podacima po kojima se poslovi sve više sele sa Starog kontinenta u Aziju – Fejfer to ne samo da ne prikazuje patetično nego čak ni odveć sentimentalno. Povremeno je čak vrlo humoran, a takav učinak postiže i ukrštanjem dijaloga o visokoj kulturi sa onima o masovnom turizmu.
Ukoliko prikazuje da se vitalizam znatno više može pripisati dalekim podnebljima nego evropskom, ovo štivo je u stanju da i ovdašnjeg čoveka sa najnerazvijenijim mogućim kontinentalnim identitetom trgne i zamisli, čak i ako se on najmanje moguće slaže sa autorom, odnosno sa njegovim istoimenim pripovedačem. Uostalom, više od takvog učinka proza i ne može postići.
Autor: Domagoj Petrović
Sve to je na umu pišući svoj peti roman možda imao holandski pisac Ilja Leonard Fejfer (1968). Možda i nije. Uglavnom, kao da jeste – barem dobar deo toga – jer u romanu „Grand hotel Evropa“ ukazuje na nekadašnji značaj i dugu dekadenciju Starog kontinenta. Naravno, posredi nije esej, nego fikcija, pa se stoga odnosi između mnogih likova štiva, kao i sami junaci, mogu čitati u metaforičkom ključu tek iznesenog značenja. Kao što je to, uostalom, slučaj i sa naslovnim zdanjem romana.
Glavni junak koji, u trendu svepopularne autofikcije, deli autorovo ime i prezime, nastanjuje se u Grand hotelu Evropa, starom i luksuznom zdanju, najverovatnije u Liguriji. On je, naravno, Holanđanin, a njegova donedavna ljubav – Italijanka iz aristokratske kuće. Već po svojim nacionalnostima i nemogućnosti dugog saživota, uprkos nesumnjivoj ljubavi, oni metaforički opisuju dekadenciju evropskog identiteta. Ilja u hotelu piše roman kojim – kad već ne može drugačije – rekreira njihovu vezu. Njen bitan element činila je potraga za jednom Karavađovom slikom. Proza je pisana u pretežno starinskom, elegantnom, čak često baroknom stilu. Njen bitan intertekstualni orijentir – mnogo više aluzivno, nego direktno – čini „Čarobni breg“ Tomasa Mana. Dijalozi likova i ovde su vrlo slojeviti i dobrim delom ukazuju na dekadenciju Starog kontinenta, samo ne između dva svetska rata kao kod nemačkog nobelovca, nego između Drugog svetskog i rusko-ukrajinskog rata. Na momente se čini da ono što je davoška klinika u „Čarobnom bregu“, to je Grand hotel Evropa u Fejferovom romanu.
Međutim, kao i svaka valjana savremena proza, ova ne ponavlja intertekstualne obrasce nego ih izmešta u sasvim novi kontekst. Tako, i pored pojedinih dekadentnih likova gostiju hotela Evropa i njegovog dotrajavanja, i kraha ljubavne veze između Italijanke i Holanđanina, posredi nije sentimentalna metafora koja posle svega ispostavlja vapaj za boljom prošlošću. Štaviše, preko lika kineskog tajkuna Vanga, novog vlasnika hotela, i svojevrsne „devojke za sve“ u zdanju, imigranta Abdula, roman odlučno vremenski uranja i u sadašnjost i budućnost. Ako one nisu sjajne po Evropu – što se povremeno prikazuje čak i podacima po kojima se poslovi sve više sele sa Starog kontinenta u Aziju – Fejfer to ne samo da ne prikazuje patetično nego čak ni odveć sentimentalno. Povremeno je čak vrlo humoran, a takav učinak postiže i ukrštanjem dijaloga o visokoj kulturi sa onima o masovnom turizmu.
Ukoliko prikazuje da se vitalizam znatno više može pripisati dalekim podnebljima nego evropskom, ovo štivo je u stanju da i ovdašnjeg čoveka sa najnerazvijenijim mogućim kontinentalnim identitetom trgne i zamisli, čak i ako se on najmanje moguće slaže sa autorom, odnosno sa njegovim istoimenim pripovedačem. Uostalom, više od takvog učinka proza i ne može postići.
Autor: Domagoj Petrović
