Provokacija koja podstiče na razmišljanje – Predstavljena knjiga „Ko je ubio Jovana Skerlića“
Predstavljanje knjige „Ko je ubio Jovana Skerlića“ Momčila Đorgovića 26. januara privukao je veliki broj čitalaca. O ovoj intrigantnoj knjizi, pored autora govorili su Dragan Đukanović, profesor na Fakultetu političkih nauka, i Ivan Vujačić, profesor na Ekonomskom fakultetu.
U publici su bili i Boško Jakšić, Vladimir Beba Popović, Sonja Biserko, kao i Lagunini autori Blagoje Grahovac i Duško Lopandić.
Đorgović je četiri godine istraživao i radio na knjizi „Ko je ubio Jovana Skerlića“, a običnom čitaocu na prijemčiv način otkriva ko je bio Jovan Skerlić. Sagledava dubok konflikt mlade i stare generacije pred sam početak Prvog svetskog rata, što je odredilo političku, privrednu i kulturnu sudbinu Srbije i njen identitet sve do današnjih dana. Veliki protivnik srpskih radikala, Jovan Skerlić bio je ubeđen da njihov vođa Nikola Pašić mladu balkansku državu vodi u uništenje i ambis. Kada je u Narodnoj skupštini 1914. pozvao na opštu pobunu protiv njega i ondašnjih korupcionaša, umro je iznenada u 37. godini. Mnogi su tada smatrali da je otrovan.
Dragan Đukanović istakao je da knjiga upućuje na to da je Srbija kao balkanska zemlja pred stalnim unutrašnjim i spoljnim izazovima koji se ciklično pojavljuju u njenoj savremenoj istoriji. „Kao posebno bitno u ovoj knjizi istakao bih odnos prema tri ključne stvari: Prvo je odnos prema procesu modernizacije samog srpskog društva. Drugo je nametanje nacionalnih tema, odnosno nacionalno pitanje kao takvo, i treće, ono što jeste dodatni izazov – međunarodni položaj Srbije koji se postepeno menja.“
Đukanović je napomenuo da su bili „evidentni pokušaji da se Srbija modernizuje i da se uhvati korak sa tadašnjim evropskim trendovima i, pored Jovana Skerlića kojim se autor najviše bavi, on se dotiče sudbine i drugih moderatora u tom periodu, od Dimitrija Tucovića, sa leve strane političkog spektra, do Živojina Perića, konzervativca koji je, za razliku od današnjih srpskih konzervativaca, bio evropejac“.
Ivan Vujačić se složio da provokativan naslov i provokativna knjiga „Ko je ubio Jovana Skerlića“ podstiče na razmišljanje: „Provokacija je jedna od prvih stvari koja mora da se desi da bi se neko za nešto zainteresovao i da bi o tome posle dublje razmišljao. Izlaganje Dragana Đukanovića me je podsetilo na izreku ’sva istorija koja se piše je o sadašnjosti, a jedino što je neizvesno je prošlost’, jer se prošlost stalno interpretira na određene načine i ovo je jedna dobrodošla reinterpretacija o čoveku koji je dugo bio zanemaren.“
Ivanu Vujačiću je posebno drago što u ovoj knjizi vidi opis jednog čoveka koji je želeo da unapredi društvo i pomogne narodu: „Skerlić je pre svega želeo da se ide jednim evropskim putem, međutim, tadašnja elita kod nas bila je tanka. Nažalost, verovatno je tanka i ostala, i to je ono što je veliki problem.“
Momčilo Đorgović je „naišao“ na Skerlića na Kaleniću, tačnije na knjigu „Jovan Skerlić – govori u Narodnoj skupštini 1912–1914“.
I Đorgoviću je Skerlić bio poznat pre svega kao književni kritičar: „Mislio sam da sve znam o njemu. Međutim, slučajno sam naišao na njegove govore i doživeo nešto što bi moglo da se nazove epifanijom. Shvatio sam da su ti redovi, to što čovek piše, a pisao je o zarobljenom društvu, o zarobljenoj državi, da je to zapravo i moja stvarnost. Pokušao sam da situiram Skerlića i u njegovo i u naše vreme. Možda bi pravi naslov ove knjige bio ’ko je ubio Srbiju’, jer ovo je knjiga o tome.“
Đorgović je poslednjih 30 godina radio u novinarstvu: „Osamdesetih godina nismo znali, niti smo očekivali, niti smo mogli da verujemo da će da nam se dogodi ono što nam se događalo u poslednjih 30 godina. Stalno me je mučilo pitanje zašto smo mi toliko nesrećni, zašto živimo u tako nesrećnom društvu. Najlakše je optužiti druge, što je inače i zvanična propaganda. Mene je zanimalo da li postoji i sa naše strane neka odgovornost i ovom knjigom tražim odgovore.“
Đorgović je istakao da je Skerlić bio marginalizovan: „Bio je veliki Pašićev kritičar. Govorio je da taj čovek pravi takve poteze zbog kojih će generacije ispaštati, i to se ostvarilo. Moja misija, i u pisanju ove knjige, je da bi trebalo da postanemo samosvesni i da o našoj istoriji kritički razmišljamo.“
U knjizi je prikazana i Skerlićeva intimna strana. Đorgović piše o njegovom ljubavnom i bračnom životu sa Nemicom Klarom Šmidlin i smatra da je važno za razumevanje njegovog dela to što je bio između dve „Švabice“, kako je ondašnji Beograd imenovao njegovu majku i suprugu.
Đorgović je četiri godine istraživao i radio na knjizi „Ko je ubio Jovana Skerlića“, a običnom čitaocu na prijemčiv način otkriva ko je bio Jovan Skerlić. Sagledava dubok konflikt mlade i stare generacije pred sam početak Prvog svetskog rata, što je odredilo političku, privrednu i kulturnu sudbinu Srbije i njen identitet sve do današnjih dana. Veliki protivnik srpskih radikala, Jovan Skerlić bio je ubeđen da njihov vođa Nikola Pašić mladu balkansku državu vodi u uništenje i ambis. Kada je u Narodnoj skupštini 1914. pozvao na opštu pobunu protiv njega i ondašnjih korupcionaša, umro je iznenada u 37. godini. Mnogi su tada smatrali da je otrovan.
Dragan Đukanović istakao je da knjiga upućuje na to da je Srbija kao balkanska zemlja pred stalnim unutrašnjim i spoljnim izazovima koji se ciklično pojavljuju u njenoj savremenoj istoriji. „Kao posebno bitno u ovoj knjizi istakao bih odnos prema tri ključne stvari: Prvo je odnos prema procesu modernizacije samog srpskog društva. Drugo je nametanje nacionalnih tema, odnosno nacionalno pitanje kao takvo, i treće, ono što jeste dodatni izazov – međunarodni položaj Srbije koji se postepeno menja.“
Đukanović je napomenuo da su bili „evidentni pokušaji da se Srbija modernizuje i da se uhvati korak sa tadašnjim evropskim trendovima i, pored Jovana Skerlića kojim se autor najviše bavi, on se dotiče sudbine i drugih moderatora u tom periodu, od Dimitrija Tucovića, sa leve strane političkog spektra, do Živojina Perića, konzervativca koji je, za razliku od današnjih srpskih konzervativaca, bio evropejac“.
Ivan Vujačić se složio da provokativan naslov i provokativna knjiga „Ko je ubio Jovana Skerlića“ podstiče na razmišljanje: „Provokacija je jedna od prvih stvari koja mora da se desi da bi se neko za nešto zainteresovao i da bi o tome posle dublje razmišljao. Izlaganje Dragana Đukanovića me je podsetilo na izreku ’sva istorija koja se piše je o sadašnjosti, a jedino što je neizvesno je prošlost’, jer se prošlost stalno interpretira na određene načine i ovo je jedna dobrodošla reinterpretacija o čoveku koji je dugo bio zanemaren.“
Ivanu Vujačiću je posebno drago što u ovoj knjizi vidi opis jednog čoveka koji je želeo da unapredi društvo i pomogne narodu: „Skerlić je pre svega želeo da se ide jednim evropskim putem, međutim, tadašnja elita kod nas bila je tanka. Nažalost, verovatno je tanka i ostala, i to je ono što je veliki problem.“
Momčilo Đorgović je „naišao“ na Skerlića na Kaleniću, tačnije na knjigu „Jovan Skerlić – govori u Narodnoj skupštini 1912–1914“.
I Đorgoviću je Skerlić bio poznat pre svega kao književni kritičar: „Mislio sam da sve znam o njemu. Međutim, slučajno sam naišao na njegove govore i doživeo nešto što bi moglo da se nazove epifanijom. Shvatio sam da su ti redovi, to što čovek piše, a pisao je o zarobljenom društvu, o zarobljenoj državi, da je to zapravo i moja stvarnost. Pokušao sam da situiram Skerlića i u njegovo i u naše vreme. Možda bi pravi naslov ove knjige bio ’ko je ubio Srbiju’, jer ovo je knjiga o tome.“
Đorgović je poslednjih 30 godina radio u novinarstvu: „Osamdesetih godina nismo znali, niti smo očekivali, niti smo mogli da verujemo da će da nam se dogodi ono što nam se događalo u poslednjih 30 godina. Stalno me je mučilo pitanje zašto smo mi toliko nesrećni, zašto živimo u tako nesrećnom društvu. Najlakše je optužiti druge, što je inače i zvanična propaganda. Mene je zanimalo da li postoji i sa naše strane neka odgovornost i ovom knjigom tražim odgovore.“
Đorgović je istakao da je Skerlić bio marginalizovan: „Bio je veliki Pašićev kritičar. Govorio je da taj čovek pravi takve poteze zbog kojih će generacije ispaštati, i to se ostvarilo. Moja misija, i u pisanju ove knjige, je da bi trebalo da postanemo samosvesni i da o našoj istoriji kritički razmišljamo.“
U knjizi je prikazana i Skerlićeva intimna strana. Đorgović piše o njegovom ljubavnom i bračnom životu sa Nemicom Klarom Šmidlin i smatra da je važno za razumevanje njegovog dela to što je bio između dve „Švabice“, kako je ondašnji Beograd imenovao njegovu majku i suprugu.
