Prvi roman koji je Peter Handke napisao i objavio posle dobijanja Nobelove nagrade za književnost, „Drugi mač“, nedavno se našao i pred srpskim čitaocima, u izdanju Lagune, i u prevodu Žarka Radakovića.

„Zanimljivo je da se ova knjiga pojavila u štampi tačno u trenutku kulminacije korone u Kini i u vreme kada je pandemija već bila proglašena“, kaže, za Novosti, Radaković.

„Drugi mač“, po njegovim rečima, nije uopšte knjiga o tome, ali ima nečega što može da navede čitaoca i na svakodnevne probleme bez obzira na to da li su oni tematizovani u knjizi ili ne:

„Ali to je Handke, njegove knjige imaju univerzalnu vrednost. Ona je u svakom slučaju iznenađujuća, niko nije očekivao ovakvu knjigu.“

Reč je, navodi Radaković, o jednoj vrlo konkretnoj temi koja je Handkea dosta dugo opsedala.

„Autor je uvređen zbog jednog novinskog članka određene novinarke koja je napala njegovu majku da je svojevremeno, kao sedamnaestogodišnja devojka klicala Hitleru i učestvovala u nacističkim proslavama u Austriji, što očigledno nije moglo ni biti tačno. Čak su u tim novinama izašle foto-montaže, ubacivala je fotografije njegove majke u masu koja podržava Hitlera. Sve to ga je uzdrmalo i pogodilo veoma teško, pogotovo ako znamo njegovu knjigu 'Nesreća bez želja', u kojoj se tematizuje život majke posle samoubistva. Dugo se bavio tom tematikom u sebi, da bi jednog dana odlučio i da napiše knjigu“, kaže Radaković.

O radnji novog Handkeovog romana, koji se bavi problemom uvreda koje su mu naneli novinari, naš sagovornik kaže:

„Jedne noći pripovedač se budi iz sna sa odlukom da se osveti zbog takvog čina. Naravno, to je i prilika da se osvrne na medije, što je oduvek bila Handkeova bolna tačka. Ustaje iz kreveta, a taj trenutak buđenja, još uvek nedovoljne probuđenosti je apsolutno jedan od ključnih momenata u Handkeovom književnom poslu. Stanje negde između, ni tamo ni ovamo, to je ono što veoma rado tematizuje i čemu se posvećuje. Moj kolega Skot Abot mi je nedavno pisao da tačno 76 stranica traje samo priprema za izlazak iz kuće! Tek tada se pripovedač usuđuje da izađe napolje.“

Junak se, po njegovim rečima, pre toga oblači, gleda razne stvari, priseća se šta je radio prethodnog dana, koga je sreo...

„Nije to samo ritual, nego totalno posvećivanje svemu u neposrednoj okolini. I to je Handke. Ta njegova sklonost ka opažanju detalja. Ne želi da bude stalno u trendu zbivanja velikih događaja, što često zaokuplja ljude koji žele da budu u toku. On, naprotiv, ide u obrnutom smeru, ide ka marginalizaciji svega. Stvari na margini su isto toliko bitne kao vrlo važni događaji. Upravo tu se i odigrava prevrat u knjizi“, ističe prevodilac.

Naime, izlaskom iz kuće, pripovedač ide na adresu te žene koju želi da ubije, međutim usput se događa toliko toga, doživljava svašta, prepušta se događajima svih ljudi koje je sreo, tako da usput potiskuje u pozadinu ono zbog čega je krenuo:

„I, kada stigne na lokaciju gde sreće tu ženu, ona za njega postaje potpuno irelevantna! To je pobeda navodno marginalnih stvari nad važnim, kakva je i osveta kojom je opsdenut sve vreme. Dolazi do totalno druge odluke da se osveta u vidu ubistva preinači u nešto potpuno drugo“, kaže Radaković.

„Handke je autor koji se maksimalno posvećuje svim problemima, spreman je da napadne, da se obračunava sa problemima, ali on se uvek distancira na kraju i pomirljiv je. To se zaboravlja sve vreme prilikom napada na Handkea, koji se godinama izvode u medijima i kritici. Taj momenat Handkeove beskonačne pomirljivosti i dobroćudnosti. To se vidi i u svim njegovim tekstovima, kao i u onim koje je pisao o Jugoslaviji. Uvek ostavlja manevarski prostor za pomirenje i nadu u bolju budućnost.“

Autor: B. Đorđević
Izvor: novosti.rs