Ko se sinoć našao u Velikoj sali SKC-a da bi prisustvovao promociji autobiografije dr Neleta Karajlića (rođenog kao Nenad Janković) „Fajront u Sarajevu“, u izdanju Lagune i Večernjih novosti, sigurno nikada neće zaboraviti hepening kakav Beograd davno nije imao. Kao da su se vratila „zlatna vremena“ SKC-a kada publika nije samo ispunjavala svaki kutak Velike sale, već se „prelivala“ na hol pa sve do prostora ispred ulaza, ali to se nikada nije dešavalo kada se predstavljala neka knjiga, i to, kao u ovom slučaju, literarni debi autora.

Svakako da je Karajlić, koji je na istoj pozornici muzicirao pre 30 godina kao jedan od osnivača sarajevskog poznatog rok sastava Zabranjeno pušenje, a zatim jedan od autora neprevaziđene TV serije u kojoj je nagovešten raspad Jugoslavije „Top lista nadrealista“, a smešno tužne slike u seriji „Kod složne braće“, jedna od jugoslovenskih legendi, ali do sada, ne i kao pisac.

Voditeljka PR menadžer Lagune Vanja Gavrovski, najavila je da će biti predstavljena knjiga „muzičara koji je nakon hiljada koncerata, stotine turneja i jednog srčanog udara izneo pred čitaoce neodoljivo ispričanu priču o odrastanju, sazrevanju i starenju u jednoj zemlji koja se krvavo raspala, a onda formirala slobodnu teritoriju u našim sećanjima“.

O knjizi koja donosi dosad neispričanu priču o Jugoslaviji govorili su: dvojica izdavača, direktori Lagune Dejan Papić i kompanije Novosti Ratko Dmitrović, zatim urednik knjige i pisac Vule Žurić, pripadnik „sarajevske raje“ za koju je Karajlić pevao a sada je o njoj pisao, urednik „Top liste nadrealista“ Slobodan Terzić, a na kraju i zvezda večeri neodoljivi, neponovljivi Nele koji je sve iznenadio jednom kratkom, ali promišljenom besedom koju je završio nenadmašnom interpretacijom nekih odlomaka iz knjige i publiku nagradio muzičkim nastupom.

Tako je posle petogodišnje pauze dr Nele, svoj literarni trijumf, jer ovo veče se može, pre svega, nazvati tako, proslavio pevajući „Ili bos ili hadžija“ i „Nedelja kad je otišao Hase“.

Dejan Papić nije krio da je izuzetno srećan ali i uzbuđen što se knjiga koju je dugo čekao već pre dva dana pojavila na kioscima, i ako se po jutru dan poznaje, već sada može da se počne sa pripremanjem sledećeg izdanja.

Njega je impresioniralo u kojoj meri je ovo delo dobro napisano i uveren je da će izdržati probu vremena i da će se čitati kroz 10, 50 a i 100 godina.

„Ovo nije tek biografija neke slavne ličnosti, već par ekselans književno delo“, ocenio je Papić.

Suizdavač Ratko Dmitrović je priznao da ima otpor prema autobiografijama, jer smatra da su pune laži i nije bio naklonjen ni Karajlićevom „Fajrontu“, iako su ga saradnici uveravali da je veoma dobra knjiga. „Pošto sam pročitao prvih 60 strana i to na poslu, a to je skoro neizvodljivo, stavio sam potpis na ugovor o suizdavaštvu“ kazao je Dmitrović i dodao da je knjigu nastavio da čita kod kuće i uverio se da je stvarno dobro napisana.

On je podsetio na autobiografska dela velikog novinara Predraga Milojevića i sjajnog intelektualca Borislava Mihajlovića Mihiza kao sam vrh ovog žanra u našoj literaturi i pridodao im Karajlića, jer smatra da se nije pojavila bolja autobiografija već dve decenije.

Kako je kazao urednik Žurić „Fajront u Sarajevu“ je „teško, pomalo bolno, svakako setno prebiranje po uspomenama jednog od Sarajlija koje su taj grad u Titovoj Jugoslaviji učinile posebnim. Novi primitivizam je Sarajevo izbacio iz zglobne čašice, učinio ga drugačijim, dao mu oreol avangarde, a najveća zvezda tog pokreta bio je dr Nele Karajlić“.

„Ovo je njegova priča, iskrena, duhovita, priča bez koje predratno Sarajevo, grad raje i papaka, nije moguće razumeti do kraja. U tom kazivanju Nele je sanjar na sunčanoj strani ulice, naivac, žrtva, vizija koja hoda, nepresušni izvor ideja, hrpa straha. Unutar korica 'Fajronta' saznaćete neke od detalja neophodnih da u potpunosti shvatite ko su bili, ili ko su danas, Sarajlije bez čijih imena, stvaralaštva i karijera, Sarajevo ne bi pamtili ni po čemu drugom do po 'Sarajevskom atentatu’“, kazao je Žurić.

Terzić koji je neposredno pratio karijeru Karajlića poslednje tri decenije evocirao je uspomene na vremena kada je on bio nepoželjan na sarajevskoj televiziji da bi u jednom kratkom periodu, kada je zbog internih sukoba oslabila komunistička kontrola nad tim medijem, mogla da nastane „Top lista nadrealista.“

On je diskretno nagovestio da se njegova saradnja sa Karajlićem nastavlja i da bi iz nje moglo da se ostvari nešto novo.

Zvezda večeri, u novoj ulozi – pisca – jedini je imao napisan govor koji je mini esej o čovekovoj potrebi da ispriča „svoju“ priču, o susretu sa „praznim papirom, koji je beskrajna pučina“, o svom strahu da nikada neće završiti knjigu i uzbuđenju koje je osetio kada mu je krenulo.

„Pisanje mi je vratilo svežinu i strast“, otkrio je Karajlić. Ne žaleći se na gubitke u životu i ne hvaleći se dobicima, on je na kraju kazao da „mudra istočnjačka poslovica kaže da 'ono što ti mogu oduzeti i nije trebalo da bude tvoje', a ovu knjigu mi ne može niko oduzeti, ovo je moje, to sam ja“.