„Leto. Kraj sedamdesetih. Dvoje mladih Jugoslovena, koji nisu baš zajedno ali nisu ni sasvim odvojeni, odlaze u austrijsku nju ejdž i eko komunu kako bi iskusili istinsku slobodu“, ove reči s korica knjige uvode nas u roman novosadskog književnika Vladimira Kopicla „Španska čizma“, objavljenom prošle godine u izdanju Lagune, predstavljenom prošle nedelje na brodu „Cepelin“ u Novom Sadu.

O tome da sve u nastavku ove priče nije bilo idilično i da se u komuni Zelena Zajednica još kako moralo raditi, piše duhovito Kopicl u romanu, a o tome su govorili i učesnici ovog razgovora, osvrćući se na sedamdesete godine dvadesetog veka i hipi pokret kojem je i Kopicl pripadao, ali i na celokupni njegov umetnički angažman, od tada pa do danas.

Podsećajući da je Kopicl devedesetih godina bio urednik časopisa Transkatalog, koji je sa svojih pet-šest brojeva ostavio tako duboku brazdu u istoriji naše periodike, profesorka univerziteta i književna kritičarka Vladislava Gordić Petković je napomenula da su se i tu videli jezička invencija i programsko delovanje, poznavanje svetske i naše umetnosti, široki duh i veliki zamah, umetnički, kreativni i organizatorski.

„Vladimir transkataloški prepoznaje ono što je u kulturi važno, prepoznaje one pokrete u svetskoj misli i svetskoj književnosti koji će nama biti potrebni u tumačenju nas samih i iščitava naše kulture, i ja se sada pozivam na, recimo, događaj koji večeras zbog Vladimira propuštamo, a to je polufinale Evrovizije. Dakle, umesto da navijamo za Konstraktu, mi smo ovde sa Vladimirom, koji je zapravo bio Konstrakta pre Konstrakte. Vi ne biste imali danas jednu ženu osmišljenog konceptualnog nastupa sa jednom jasnom idejom da iza nje nije postojao jedan umetnički projekat, umetnički pokret i naravno umetnički duh. Ali da ostavimo Konstraktu po strani, mi se nadamo i zdravlju i obilju i dalje, i u svetlu ovog transkataloškog osvetljavanja naše stvarnosti i naše kulture želela bih da kažem da je ‘Španska čizma’ jedna od knjiga koja zaista predstavlja ‘švedski sto’ u malom. Koliko god bila mala, ona je zanimljiv zalogaj za čitaoce, i to zalogaj vrlo hranljivih i zanimljivih detalja. Ponešto u njoj ima da se ponese, a mnogo toga je za čitanje i čuvanje“, primetila je Vladislava Gordić.

U ovoj knjizi Kopicl je zapravo postavio osnove nečega čega u srpskoj književnosti ima vrlo malo, a to je ekologija, ekološka svest i ekokritika – pokret koji u anglosaksonskom svetu datira od kraja sedamdesetih godina, kada je Vilijam Rukerts objavio knjigu, odnosno zbornik istog naziva, podsetila je Vladislava Gordić Petković.

„Prvi deo ‘Španske čizme’ je u najboljoj nameri sročen i sastavljen kao ekološka pustolovna povest o putovanju u jednu komunu, koja bi trebalo da se brine o prirodi, a zapravo tu brigu travestira i pokazuje se da svi koji se u toj komuni zateknu zapravo traže nešto drugo, da je njihova potraga za slobodnim duhom i slobodnom voljom zapravo potraga za novim vezama, novim sponama, pa ako hoćete i za novim obavezama i lancima, bez kojih života dalje nema. Živeti se ne može u apsolutnoj slobodi, i u prvom delu knjige zaista vidimo tu anksioznost slobode, tu potrebu junaka da ima svoja pravila, svoje samozadate ideje i principe oličene makar u španskoj čizmi, u obući koje se on tvrdoglavo drži i ne želi da odbaci i napusti. Drugi deo romana mnogo više bi pripadao sferi edukativne travestije ili, ako hoćete, malog kamernog bildungsromana o suživotu sa jednim dečakom koji se pojavljuje niotkuda, i komplikuje život naratoru“, istakla je Vladislava Gordić Petković.

Konstatujući da je jedna od centralnih tema romana naš odnos prema vremenu i prošlosti, o načinima na koji doživljavamo svet oko sebe, preobražavajući ga, a naročito u sećanjima na stvari koje su prošle, profesorka univerziteta Gorana Raičević je dodala da je „Španska čizma“ romaneskna inkarnacija svog autora.

„Autor se smeje mladalačkim velikim očekivanjima, očekivanjima od slobodnog života u prirodi, kojem se odala grupa ljudi, što ne priznaje filistarska ograničenja civilizacije, kao što su nacija, država, brak, život koji se svodi na svakodnevni odlazak na posao i štednju za budućnost. Budući da je i sam delio ideje ‘dece cveća’ o slobodnoj ljubavi, o velikoj zajednici ljudi koji su po prirodi dobri i neiskvareni, našao se naš junak. Moramo priznati autonomiju književnog junaka i razlikovati ga od autora iako postoje očigledna poklapanja. Dakle, našao se naš junak u eko zajednici, eko komuni, u kojoj se u budističkoj tradiciji mnogo priča o životnim energijama, koje se tu i tamo stimulišu pevuckanjem i mantrama, ali i onim što se svrstava u kategoriju kontrolisanih supstanci“, podseća Gorana Raičević.

S druge strane, erotska volja ili libido, po rečima Gorane Raičević, sveprisutna je u romanu, glavni junak je oseća svuda, ali mu se put ka zadovoljenju želje ne otvara lako ili gotovo nikako. Gorana Raičević takođe primećuje i da je sve u prvom delu romana bahtinovski karnevalsko: dole je gore, gore je dole.

„Smeje se dobroćudno Kopicl svojim doživljajima iz prošlosti i konačno sebi u prošlosti stavom koji kaže ’bio sam tipičan smetenjak svog stoleća’. I tako dok čitalac razgaljen prvim delom romana s nestrpljenjem iščekuje nove zgode i nezgode sada već u muškarca preobraćenog momčića, koji je nevidljivi venac od cveća zamenio građanskim šeširom, socijalističkom šapkom ili umetničkom francuskom kapom, kako ko voli“, navodi Gorana Raičević. „Naše očekivanje se izneverava, jer saznajemo da se naš junak kao sin razmetni vratio u rutinu normalnog života, sa službicom i platicom kao nagradom. Kolotečinu takvog života u kojem su žene kao i u prvom više odsutno prisutne, jer ona prava posebna i jedinstvena žena i dalje obitava samo u prostoru čežnje, odnosno u snovima, a zamenjuju je slučajne partnerke.“

Ova mala knjiga se, po rečima njenog autora, bavi još jednom važnom stvari.

„To je naš opstanak, kad živimo u dobu koje sami zovemo sad naučno, to je usvojeno, antropocen, a to znači doba koje je sam čovek svojim kvarenjem planete proizveo, i sad živi u jednom svetu koji je narušen, kako su nekad stari pesnici govorili, koje je iskočilo iz zgloba“, podseća Vladimir Kopicl, pominjući da i dalje veruje u hipi život, kao jednu lepu mogućnost čovečanstva.

Autor: N. Pejčić
Izvor: Dnevnik