Deca su u isto vreme predivna i užasno naporna za odrasle. U našu decu po prirodi je usađena sklonost da moć svojih osećanja razvijaju tako da osećanja postaju velika i jaka. Ne moramo baš mnogo da intervenišemo i da nešto posebno postižemo da bi se to desilo. Ono što se od nas traži jeste, međutim, da pazimo da taj prirodni razvoj ne ometamo – recimo tako što bismo neka osećanja blokirali, odbijali, borili se protiv njih ili ih preterano podsticali. U izvesnoj meri moramo da se držimo po strani, a da pritom svoju decu ne ostavimo na cedilu. Od nas se traži da se ne mešamo, ali da uprkos tome budemo sasvim prisutni.

Uprkos tome, ili upravo zato, mi kao roditelji igramo glavnu ulogu kada je reč o pitanju da li naša deca moć svojih osećanja razvijaju na zdrav način ili ne. Kao roditelji stalno se susrećemo sa situacijama koje su drugačije nego što bismo mi to voleli.  Na decu nikakav utisak ne ostavljaju ni pravila ni moralni koncepti, ali osećanja dopiru do njih. Deca hoće da nas osete, baš kao što hoće da osete i sebe same, a u tom osećanju nastaju veza i odnos.

Zato je autorka podelila knjigu na dva dela, i u prvom se detaljno bavila osećanjima roditelje, emocijama koje nas savladavaju pred postupcima naše dece. Drugu polovinu knjige je posvetila dečjim osećanjima, a tu su i vežbe (za roditelje) koje će naveseti čitaoce da odvoje vreme i dobro razmisle o stragegiji (svog) vaspitnog metoda.

Autorka smatra da je ključ vaspitavanja u tome da se roditelji i deca uzajamno upoznaju, da dete dobija mogućnost da pronađe svoje mesto u okruženju i da u tom kontekstu sâmo odabere ko hoće da bude jer jedino u tom slobodnom prostoru nastaje istinsko cpoštovanje, koje predstavlja osnovu svake zdrave veze i odnosa.

Zato je važno da roditelje najpre osveste svoja osećanja, svoj emocionalni teret, i da svesni te pozicije, posmatraju svoje dete i uz njega uče da prepoznaju svoje i detetove emocije. Proces tog učenja podrazumeva učenje kako da se izborimo sa smetnjama u emocionalnom razvoju naše dece koje se prirodno javljaju – a da pritom od toga ne pravimo nikakvu dramu.

Vivijan Ditmar poziva roditelje da budu hrabri i sklone svoje štitove kojima se opasuju kada žele da zaštite svoje stavove koji imaju apsolutno važenje. Ona poziva roditelje da prestanu da se osećaju kao roboti za vaspitavanje koji silom nameću svojoj deci pravila i propise, i da stvore autentičan odnos sa njima – bivajući onakvi kakvi stvarno jesu.

Ova knjiga je zamišljena kao neka vrsta kompasa po kome uvek možemo da se orijentišemo. Biti roditelj jedan je od najtežih poslova koji postoje. Nema recepta koji će moći jednom da se proba i da zauvek važi. Zato je ovaj priručnik vredno štivo koje će imati dvostruku korist: kako za same roditelje – i njihov pogled na sopstvene emocije, tako i za decu, jer kad roditelji prihvate svoje emocije, lakše će razumeti dečje a komunikacija će im postati prohodnija i bogatija.

Izvor: Laguna