Vrlo ozbiljni kritičari pojavu Malovićevog Jedra nade upoređuju sa dva velika događaja srpske proze u novijem vremenu, Pavićevog Hazarskog rečnika i Opsade crkve Svetog Spasa Gorana Petrovića. To bi, dakle, bile knjige koje na izvestan način obeležavaju epohu, koje se zaista pamte i bitno utiču na opštu romanesknu atmosferu i njen razvoj, menjaju književnu mapu i emituju neke potpuno nove a očigledno moćne signale prema budućnosti.

Ovakva prognoza, naravno, zvuči veoma pretenciozno, ali posle pažljivog čitanja Malovićevog nove knjige, treće po redu (iza Lutajućeg Bokelja i Prugastoplavih storija), vrlo je verovatno da smo dobili autora i delo čije je mesto u samom vrhu našeg savremenog pripovedanja – potpuno suvereno, nezaobilazno i izrazito samosvojno. 

Najkraće i grubo rečeno: Nikola Malović je i na tematskom i na stilskom nivou potpuno autentičan pripovedač, i ako biste već morali da ga upoređujete, onda bi to pre bila neka srodnost sa vrlo dalekim istorijskim tekstovima, marginalnim zapisima i anonimnim rukopisima, bližim arhivistici ili etnologiji, nego onome što pišu njegove kolege u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, da ne pominjemo Podgoricu. A opet, u tom suptilno arhaizovanom, patetizovanom i poetizovanom rukopisu postoji snažan presing tehnološke, elektronske, ekološke i političke zbilje, da ne kažemo baš samosvesti. Kroz prizmu pojedinačne svesti, granaju se asocijacije i prodori u globalnu psihologiju savremenog društva, tako da je očigledno reč o silovitom pripovedačkom angažmanu, o želji da se na stvarnost pismom utiče, i o sposobnosti da se ona sagleda iz potpuno neočekivanih, krajnje inspirativnih uglova.

To bi bilo otprilike, opet grubo rečeno, kao da kombinujete Stefana Mitrova Ljubišu i Tomasa Pinčona; kad se fantastična energija lokalnih zajednica, u ovom slučaju Boke – sva ta lepa imena, lebdeće granice, boje, mirisi, ukusi i strasti sa obale, sav taj očaravajući lokalni mikrokosmos, otpor i gerila, sa ogromnim a potisnutim religijskim, estetskim i erotskim potencijalom – kad se sve to digitalizuje i projektuje na ekran Velikog rata, ili Velikog brata, kad sve to pratite na Guglu i kad su snimci mnogo stvarniji od života, jer ga usmeravaju i pretiču. 

I u Lutajućem Bokelju, romanu koji je pobrao mnoga priznanja, imali smo tu vrstu komplikovane pripovedačke strategije, jer je jedna od osnovnih karakteristika Malovićevog pripovedačkog manira – kompleksnost i dinamizam naracije. Tu običan čitalac ne može računati na potpuno preklapanje onoga što tekst zaista jeste i onoga što tekst, prepušten stalnom lebdenju, može da bude. Pritom, međutim, treba reći da čitalac nikada ne ostaje u neprozirnoj magli, jer Malović poseduje izuzetnu mikrostilističku kontrolu, njegove rečenice brižljivo čuvaju svoj energetski naboj od početka do kraja, i zato se neki delovi zaista mogu čitati kao potpuno samostalni pasaži: nautički, poetski, kulinarski, političko-analitički... 

Tu su i krajnje sugestivne opisne sekvence – povremeno stupa na snagu tzv. snajpersko pripovedanje, kad se u najmanji detalj „viđenog“ (čulnog, pejzažnog, turističkog, geografskog) ugradi toliko materijala, kad se opis tako precizno razvije i otvori nam se toliko „neviđenih“ perspektiva, da imamo čudan osećaj multimedijalnosti – a reč je ipak samo o pripovedanju, u izvesnom smislu čak tradicionalnom.

Na tematskom nivou stvar je takođe veoma zanimljiva. Glavni junak je Nikola Smekija, ambiciozni modni industrijalac iz Barija, katolik, koji se na poziv gradonačelnice Marije Zmajević vraća u Perast, grad svojih predaka, da bi ponovo pokrenuo i oživeo tradicionalnu proizvodnju mornarskih majica. Taj junak brodi digitalnim lavirintima Mediterana, u najlepšem zalivu na svetu zaljubljuje se u drugu Mariju, čarobnu meštanku koja mu otkriva tajne baroka i ljubavi. Perast je odvojen od Kotora, ima i zagonetnog predsednika koji u grad dovodi Jevreje, Veliki rat traje naokolo, a u Perastu pratimo njegove fantastične reflekse, njegovu duboku podsvest, kroz nekoliko trgova, uličica, građevina, dva ostrva...

Malović je u Jedru nade izvanredno iskoristio znameniti duh mesta – pomenuo sam Stefana Mitrovog Ljubišu, plemenitog zastupnika srpskog juga, i njegovu fascinantnu pripovedačku gerilu niz Boku i Paštroviće. Mogu pomenuti i Foknera, ili Markesa, ili druge velike majstore koji su znali da proniknu u duh mesta, da ga pripovedačkom magijom preporode.

Jovan Cvijić u Balkanskom poluostrvu piše da su Bokelji „i jezik, pričanjem i domišljanjem da stvari lepo iskažu, tako usavršili, da je obilat rečima, rečeničkim obrtima i izrazima kao možda nigde u našim zemljama. Imaju mnogo istesanih, gotovih fraza i floskula, priča i poslovica, koji služe kao norma ili kalup za mnoge pojave u životu, i prema njima se izgleda upravljaju.“

U Boki se, a ne u Crnoj Gori, dodaje Nikola Malović, dogodio i prvi brod i prvi parobrod, i prva škola, i prva pomorska škola, i prva apoteka, i bolnica, i prva Zetska episkopija Sv. Save, i prva redovna saobraćajna linija, i prva poštanska marka, i prvi vazduhoplov, i prvi dokumentarni film, i prvi voz… zapravo, sve što se dogodilo u Crnoj Gori dogodilo se u Boki – „uključujući i prvi film Breda Pita, ako želimo da, for fun, malo odemo u ružičaste vode“.

I zato, po rečima „obalnog“ srpskog pisca Nikole Malovića, u Crnoj Gori vladajuća manjina pisanje i mišljenje na srpskom doživljava kao podrivačko, na granici legalnosti. Pa dobro, nećemo sad o tome, mada pisanje u ne-prijateljskom okruženju nipošto nije samo stvar estetike. Naglasiću nešto drugo, sasvim individualno: nepravednu deplasiranost darovitog srpskog pisca iz Crne Gore u odnosu na celinu srpskog života, srpske kulture i srpske književnosti. Prema čemu da se ravna i na čiju podršku može da računa takva čudna pojava, sa svojim planovima i snovima, sa svojim neporecivim a skoro nepotrebnim talentom?

Piše: Želidrag Nikčević
Izvor: Pečat