Prikazi Velikićovog romana „Bonavia“ u francuskoj štampi: Izgnanstvo kao domovina
Potekli iz zemlje pogođene istorijom lutaju junaci koji nekako uspevaju da pronađu jedni druge, ali i sebe…
Kako žive ljudi jedne zemlje koja više ne postoji? Ako na to pitanje iko može dati odgovor onda je to roman „Bonavia“ Dragana Velikića.
Marko i Marija se sreću u redu za vize ispred mađarskog konzulata u Beogradu. Šest godina kasnije, njihov brak, koji je opstajao zahvaljujući „desetogodišnjoj gravitaciji zajedničkog života“, konačno se urušava. Nekadašnja Marijina najbolja prijateljica Kristina za beg je izabrala Boston i Ameriku, zemlju snova i obećanja, dok Miljan, Markov otac koji je pobegao iz rodne zemlje nekoliko decenija ranije i postao šef vagon-restorana Austrijske državne železnice, uspeva da otvori svoj restoran. Njihove sudbine, povezane i razvezane, istovetne po tome što kad su jednom otišli nigde nisu mogli da se ukorene, ukrstiće se u – Beču.
Od Beograda, preko Budimpešte do Beča, pisac svoje likove u tranzitu vodi ka Srednjoj Evropi – uz jak književni naboj, rezimira kritičar Figaroa, i kaže: „Velikić briljantno prepliće priče troje junaka, spajajući ih u jednu. Iako postoji očigledna sličnost sa stvaralaštvom Šandora Maraija ili Hermana Broha, Velikić svoj lični pečat daje uvodeći na scenu svoja ʼbića susretaʼ, ʼzarobljenike jedne lažne geografijeʼ kojima je ʼputovanje postalo njihova stalna adresaʼ.“
Kritičar Le Monda iznosi detaljniji prikaz romana: „Paradoksalno, to stalno bežanje se završava vraćanjem na početke, i tako u nedogled. Nagrada čitaoca čeka na kraju puta kada u riječkoj luci Marko pronađe hotel (u kojem je začet), sa tako prikladnim, simboličkim imenom koje, takođe, nosi ovaj divni roman o otrgnutosti iz svoje domovine, lutanju i pomirenju. Tada će se, kao čudom, ponovo javiti 'veseli i bezbrižni riječki dani, o igrankama u hotelu Bonavia'.“
Dragan Velikić potpisuje jedan virtuozni, briljantno napisan roman o izbeglištvu, sećanjima i identitetu, peti koji je objavljen u Francsukoj, ocenjuje Le Mond. I postavlja pitanje: može li se čovek odreći svojih predaka, svoje porodice, svog rodnog grada, svoje nacije? A nada da bi se moglo živeti negde drugde, nije li to samo iluzija?
Autor: Kristijan Otje / Florens Noivil
Izvor: Figaro / Le Monde
Prevod: Mladen Obradović
Kako žive ljudi jedne zemlje koja više ne postoji? Ako na to pitanje iko može dati odgovor onda je to roman „Bonavia“ Dragana Velikića.
Marko i Marija se sreću u redu za vize ispred mađarskog konzulata u Beogradu. Šest godina kasnije, njihov brak, koji je opstajao zahvaljujući „desetogodišnjoj gravitaciji zajedničkog života“, konačno se urušava. Nekadašnja Marijina najbolja prijateljica Kristina za beg je izabrala Boston i Ameriku, zemlju snova i obećanja, dok Miljan, Markov otac koji je pobegao iz rodne zemlje nekoliko decenija ranije i postao šef vagon-restorana Austrijske državne železnice, uspeva da otvori svoj restoran. Njihove sudbine, povezane i razvezane, istovetne po tome što kad su jednom otišli nigde nisu mogli da se ukorene, ukrstiće se u – Beču.
Od Beograda, preko Budimpešte do Beča, pisac svoje likove u tranzitu vodi ka Srednjoj Evropi – uz jak književni naboj, rezimira kritičar Figaroa, i kaže: „Velikić briljantno prepliće priče troje junaka, spajajući ih u jednu. Iako postoji očigledna sličnost sa stvaralaštvom Šandora Maraija ili Hermana Broha, Velikić svoj lični pečat daje uvodeći na scenu svoja ʼbića susretaʼ, ʼzarobljenike jedne lažne geografijeʼ kojima je ʼputovanje postalo njihova stalna adresaʼ.“
Kritičar Le Monda iznosi detaljniji prikaz romana: „Paradoksalno, to stalno bežanje se završava vraćanjem na početke, i tako u nedogled. Nagrada čitaoca čeka na kraju puta kada u riječkoj luci Marko pronađe hotel (u kojem je začet), sa tako prikladnim, simboličkim imenom koje, takođe, nosi ovaj divni roman o otrgnutosti iz svoje domovine, lutanju i pomirenju. Tada će se, kao čudom, ponovo javiti 'veseli i bezbrižni riječki dani, o igrankama u hotelu Bonavia'.“
Dragan Velikić potpisuje jedan virtuozni, briljantno napisan roman o izbeglištvu, sećanjima i identitetu, peti koji je objavljen u Francsukoj, ocenjuje Le Mond. I postavlja pitanje: može li se čovek odreći svojih predaka, svoje porodice, svog rodnog grada, svoje nacije? A nada da bi se moglo živeti negde drugde, nije li to samo iluzija?
Autor: Kristijan Otje / Florens Noivil
Izvor: Figaro / Le Monde
Prevod: Mladen Obradović
