Prikazi klasika „Ruđin“ i „Očevi i deca“ Ivana Turgenjeva
„Ruđin“
Sjajan roman! Savremeni način sarkastičnog shvatanja u američku književnost uveo je Mark Tven, Servantes je rodonačelnik, Vonegut i Nabokov su to pretvorili u umetnost, a Turgenjev ga je uveo u svet ruskih junaka i situacija iz 19. veka. „Ruđin“ se ne može porediti sa društvenim satirama Oskara Vajlda, ali je inteligentan, duhovit i emotivan odgovor na temu protraćenog potencijala.
Junak, po kojem je naslovljena knjiga, nije heroj. Uprkos njegovom šarmu, a ne možete da poreknete da je Ruđin jedan od zanimljivijih likova ruske književnosti, njegov kratkotrajan uspeh nije prerastao u nešto ozbiljnije. On je zvezda na zabavama, kako kaže Ležnjov: „To bi se i moglo oprostiti nekome mladiću, ali u njegovim godinama sramota je tešiti se šumom svojih reči, sramota je isticati se.“ Ruđin je pristojan, pa čak i inspirativan oportunista, čija je reč uvek poslednja, ali nikada ne razume ili jednostavno ne pridaje važnost bolu koji izaziva kod drugih i bolu koji sam oseća. On kritikuje Pigasova zbog pasivnosti, ali isto to bi se moglo reći i za Ruđina, koji izbegava da bude inertan kako bi pronašao sebe i „nešto postigao“. U isto vreme on govori Darji: „Samo oni koji vole imaju pravo da odriču i napadaju“, dok je njegovo iskustvo sa njenom ćerkom u najvećoj meri romantizovana naklonost, koju on počinje da uviđa prilikom njihovih susreta. Ruđin nas tera da se zapitamo kakve veze naše nade i snovi imaju sa srećom. Zarobljeni građani srednjih godina mogli bi da osete neravnotežu, ali Ruđin je oličenje ostarelog lutalice: „Da, srećan sam“, ponovi on, kao da želi da ubedi sebe samog. Nema sumnje da je jedan od razloga zbog kog mi se dopao ovaj roman to što sebe, nažalost, poistovećujem sa glavnim likom. Međutim, čak i ako vas ovo ne navodi na razmišljanje, postoje šanse da ćete biti fascinirani nevoljama koje su zadesile ovog junaka, zbog čega ćete manje biti iznervirani, a više saosećati sa njim (što se dešava samo kada su romani u pitanju). Pored svih Ruđinovih mana, on nema zle namere. U kulturi u kojoj se osveti pridaje značaj, Ruđin deluje toliko neprilagođeno da čak i njegovi neprijatelji odlučuju da mu oproste i podrže ga.
Iako Turgenjev nikada nije izneo svoje mišljenje na temu vere, pisac ipak ubacuje nekoliko duhovnih reči u Turgenjev dijalog: „Svest o tome da je čovek samo oruđe više sile, treba da zameni čoveku sve druge radosti: u samoj smrti naći će on svoj život, svoje gnezdo.“ „ Pesništvo je govor bogova. I ja volim pesme. Ali te pesme nisu samo u stihovima, one su svuda oko nas razlivene…Pogledajte ovo drveće, ovo nebo, iz svega izbija lepota i život; a gde ima lepote i života, ima i poezije.“
„Očevi i deca“
Bio sam sumnjičav kada sam prvi put čitao Turgenjeva. Pitao sam se da li zaista može da stane rame uz rame sa Tolstojem i Dostojevskim, i zaključio sam da može. Iako nema mnogo strana, knjiga „Očevi i deca“ autentičan je i realistički roman koji govori o ruskom provincijskom životu 19. veka i nije čudo što ga neki smatraju boljim piscem od ova dva prethodno pomenuta velikana. Turgenjev je verovatno stekao veću popularnost zbog ljudskosti svojih junaka, u kojoj se psihološka i emocionalna složenost spajaju i stvaraju prirodnu inteligenciju. Tolstoj i Dostojevski često pišu o traumama, krizama ili unutrašnjim sukobima.
Radnja romana se ovija 1860-ih, Napoleonovi ratovi privedeni su kraju i započeto je novo poglavlje.
Tema romana vidi se u naslovu, prelazak s jedne generacije na drugu, dva prijatelja sa univerziteta, Arkadije i Bazarov vraćaju se kući, na imanja svojih roditelja. Ogorčeni Bazarov je svojeglav, previše samouveren mladić, nihilista koji bi sve da sruši, krene od nule i napusti to učmalo mesto. S druge strane, Arkadije je osećajniji i ima obzira za ljude i svet oko sebe. Jasno se vidi da roditelji ove dvojice mladića jako vole svoju decu i poštuju njihove stavove. Problemi nastaju jer se Arkadijev stric Pavel ne slaže sa Bazarovim, koji je došao da živi kod Arkadija posle studija, ni na ličnom ni na filozofskom nivou. Kako roman odmiče, istražuje se pojam ljubavi i muške požude, koji se javljaju kada obojica upoznaju udovicu Anu Odincovu i njenu sestru Kaću, koja svira klavir.
U ruskim romanima često čitamo o duelima, pa je to slučaj i u ovoj knjizi. Uvek me zadivi to kako i najmanja stvar može da natera dve osobe da pucaju jedna u drugu. Možda je Turgenjev tada razmišljao o svom duelu sa Tolstojem.
Upadljiv je kontrast između dvojice glavnih junaka: iako su prijatelji, stavovi im se razilaze. Na saosećajan i dostojanstven način prikazuje potresnu patnju i bol koje roditelji osećaju, kao i Bazarovljevu tugu zbog odsustva umetničkih stremljenja drugih ljudi. Ovu dvojicu mladića očekuju velika razočaranja i poniženja, prouzrokovana njihovim nesnalaženjem u svetu odraslih, bez obzira na to koliko misle da su pametni, ali će im te nedaće svakako pomoći da razumeju svoje složene emocije. Jednom su se zamalo i pobili zbog Bazarovljevog cinizma.
Živopisnost Turgenjevljevih likova, jasan dijalog, kao i dirljiva iskrenost uzneli su ove romane u sam vrh ruske književnosti.
Izvor: Goodreads
Prevod: Lidija Janjić
