Žudeći da upoznam književne svetove koji su mi sasvim nepoznati, odavno se nisam vraćala stvaralaštvu Dragana Lukića. Dakle, godinama se nisam setila svoje davnašnje radosti kada se pesnikove naočare teških stakala ukažu na ekranu, tik ispod uštirkane šustikle. Takođe, decenijama mi nije palo na pamet koliko sam sati provela osluškujući duboke, piskave, strasne ili preteće glasove koji mi se obraćaju iz gradova čija su tajanstvena imena bila ispisana na skali radio-aparata. I da sam u lutanju, čiji cilj ni sama nisam umela da odredim, bez premišljanja, prestajala da okrećem dugme čim bi se sa talasa Radio Beograda začuo dobro znani glas ovog književnika ili melodija komponovana na njegov tekst. Jer njegove pesme i priče uvek su bile poziv na igru, plemenitost, druženje i pravo da budemo ono što jesmo.

Smetnula sam tako sa uma i važnu uspomenu: na jednom od susreta sa svojim malim čitaocima, Dragan Lukić mi je na praznom listu sveske, hemijskom olovkom, nacrtao ljubičicu. Pesnik verovatno nije ni slutio, da je tada, osim tog cvetića, na mom licu skicirao i osmeh koji se, evo, četrdeset godina nije izbrisao. Jer nedavno je iznenada ponovo sinuo i to u času kada mi se u rukama našla Lukićeva knjiga „Vesela pesma nek decu budi“, koju je objavila izdavačka kuća Laguna.

Jedan od mogućih izbora pesma i priča nastalih tokom njegovog dugog stvaralačkog veka, zanimljiv i dragocen naročito za one koji se prvi put sreću sa širokim tematskim krugom i žanrovskom raznovrnošću opusa ovog književnika, za ovu priliku načinio je Zoran Penevski. Među brojnim, sličnim izdanjima namenjenim lektiri najmlađih osnovaca, jedinstvenim ga čine inventivne i duhovite ilustracije, koje su svojevrsna stvaralačka interpretacija teksta, ali i autentična umetnička dela. Njihov autor je Zdravko Mićanović, istaknuti stvaralac u oblasti grafičkog dizajna, a u zahtevnom kreativnom procesu opremanja ove knjige učestvovala je i Kaia Tila Miljković.

Bilo je dovoljno da nasumično otvorim knjigu i da se preda mnom zavijuga zahuktali Ivin voz, da se setim svega, baš kao da nisu protekle godine. Pred mene je opet išetao Fifi, jasno prepoznatljiv po upečatljivim modnim detaljima. Za malenim psom, kao i nekada davno, išla je ista ona žena stara, koja je, samo naizgled, razgovarala sa svojim ljubimcem. Ona i sad, kao i pre nekoliko decenija, ne prestaje da niže imperative, da preti, zapoveda, opominje i zahteva. I nimalo nije popustila svoju uzicu od svile. Naprotiv. Ali, više nego ikada ranije, nesrećni Fifi mi je ovoga puta zaličio na dete koje ne sme da bude dete, jer će izneveriti roditeljska očekivanja, pa umesto nesputanog i radosnog bića postaje još jedan u nizu statusnih simbola onih za koje je život neprestano dokazivanje.

Za Fifijem pojavili su se i brojni drugi junaci iz bogatog poetskog sveta Dragana Lukića, sveta u kome nema ničega što ne postoji iza obližnjeg ugla ili ispred susedne zgrade. Izmigoljilo je, istrčalo, iskoračilo i dolepršalo pred mene sve ono što je, oživljeno u stihovima ili kratim proznim tekstovima, deci oduvek bilo lako prepoznatljivo i blisko. Jer pesnik jednostavno i bez preterane artificijelnosti predstavlja detinju svakodnevicu, pevajući čas o vrapcima, prvoaprilskim šalma ili prvom požutelom listu, čas o tati koji se, iako preumoran, svakoga dana na starom kauču otiskuje na beskrajnu plovidbu sa svojom decom. Odmah potom pomalja se u njegovoj pesmi, i sasvim drugačiji otac, onaj koji vlastiti dom pretvara u sudnicu za prekršaje, pa dete pred njega izlazi sa zebnjom, rastući u čoveka sa stalnim osećanjem krivice i niskim samopouzdanjem.

Dok listamo knjigu „Vesela pesma nek decu budi“, posvuda oko nas jure i trube automobili, kevću psi, predu mačke i oglašavaju se brojni drugi živi stvorovi, ali se, kroz svu tu radosnu buku, neprestano razležu glasovi preterano brižnih majki. Samo li okrenemo list, pred izlogom poslastičarnice, srećemo debeljuškastog dečaka koji tuguje zbog vršnjačkog zadirkivanja, a odmah zatim, pored nas žurno hita Ljutko za kojim trčkaraju dovitljiva Jasna, Ljuba, Marica, Dragan, Jovica i ostala deca koju, kako nam se čini, oduvek poznajemo. Svi oni šapuću, čavrljaju i poskakuju u ritmu melodije Lukićevog stiha i smeju se grohotom, kao da su i sami oličenje nezaboravne ode dečje bezbrižnosti i radosti, poznate pod naslovom Smeha deci:

Svi oni zajedno učinili su da sklopim ovu knjigu sa onim pomalo zaboravljenim osećanjem da je i život, zapravo, jedna beskrajna igra u kojoj najviše zavisi od nas i od toga koliko smo želje, lepote, nade, divljenja i plemenitosti u nju uneli. I zato je, osim najmlađim čitaocima kojima se Dragan Lukić uglavnom i obraćao, preporučujem i svim čitaocima koji su nekada davno uživali u njegovim ostvarenjima, recitovali ih i pevali s bezazlenošću i poverenjem u budućnost. U suprotnom, može nam se svima veoma lako dogoditi da izgubimo iz vida da smo, nekada davno, i sami bili deca. A to znači da možemo, baš kao u onoj Lukićevoj duboko metaforičnoj priči Lutka bez glave, zaboraviti ono najvažnije što smo ikada znali: da se bezbrižno i zaneseno igramo. I da više nikad ne osetimo miris nacrtane ljubičice.

Autor: Olivera Nedeljković